У БЕЖАЊУ СУ ОСТАНЦИ

''Са собом на ТИ''

Стева се сваким даном све више физички мењао. Као да је преспавао последњих десет година, не погладавши се ни један једини пут у огледало, у вечитој стисци са временом, без жеље за макар каквим уживањем – тек сада се суочио са самим собом.

Искидани снови у последњих шест месеци донели су му неизбрисиве трагове умора око очију, али оно што је било знак патње усадило је и неку неодољиво привлачну сету. Залисцима су се провукле сребрне нити седих власи од којих је читава физиономија попримила ноту мужевности. Сувишне килограме истопио је губитак апетита. Вечиту ужурбаност и асексуалну пословност заменила је нека апатична безвољност која је унела лежерност и благи немар над свакодневним збивањима. Читав живот је као по казни јурио некакве неухватљиве животне догађаје, понет налетом вихора савременог живота препуштао се ношењу ковитлаца, штавише сматрао је обавезом да бурно и брзо живи.

Сада, избачен из свог правца страховитим ударцем, наједном се нашао изван ствари и збивања; живот је промицао мимо њега истом оном ужурбаношћу, истом побеснелом стихијском неравноправношћу снага која меље и сатире, а он је био изван или изнад свега, чудећи се толикој беспотребној брзини.

А за све је крива или заслужна његова жена.

Она је мислила да су коначно утврдили где су били пропусти у њиховом односу. Помислила је да ће се сада све поправити, да ће лепо, лако, једносатвно поразговарати као на филму, да ће све недоумице наједном бити разрешене, поверење учвршћено, да ни једна страна неће посумњати у искреност друге. Али, истина, тако нешто је могуће на филму. У животу, не. Све што би рекла попримало је други призвук, пречесто супротан од онога што је хтела да каже. Нису се ни око чега споразумели, неповерење је са сваком изговореном речи нарастало, а заборав никако није хтео да полегне по протеклим догађајима.

Остао je, решен да сачува брак, али није могао да превазиђе сећања.

''Овако је и њега додиривала, овако је и њему тепала, овако се и њему заклињала, уздисала, дахтала...''

Између њихове две руке, као у хорор филму, одмах је видео и ту трећу, непознату, прогонитељску руку расколника. Док је трајала та паралелна веза прогонила га је мисао да мора остати, да мора поправити, из основе све променити. А сада када су остали сами на попришту свога кукавног брака имао је само једну жељу: да бежи. Све му је било неиздрживо. Боравак у кући постајао је сваким даном све већа агонија, а физички контакт са женом ноћна мора.

- Идем у кладиоицу – објавио би и остао до иза поноћи.

- Идем код књиговође – рекао би следеће вечери и задржао се два сата у разговору са досадним чиновником кога је раније избегавао као кугу.

- Свратићу код Саше – уследило је затим.

- Милан ме је позвао на пиће!

- Идем код Петра на пиво!

- Магила части крилца, изгубио је опкладу.

- Извешћу децу напоље да се мало одмориш...

Чим изађе сколи га жеља да се врати, да седи уз њу, да разговарају као некада... Чим остане крај ње дуже од пола сата, све се враћа, главобоља постаје несносна, мора некуда, било куда...

Као суптилна жена, могла је да разуме боље од њега самога у каквом стању се налази. Али била је и ипулсивна, нестрпљива. Није умела да му поклони време за опоравак. Хтела је решење одмах, ма какво оно било.

- Остао си решен да се суочимо са проблемом – рекла му је – а како да се суочимо када никада ниси код куће?

- Покушао сам и не могу!

- Свесна сам да се не може ништа решити преко ноћи, али сам мислила да ћемо сада више да разговарамо. Живимо толике године заједно као странци, ред је да се погледамо у очи.

- Када год те погледам само ми је једно у глави.

- Зашто се непрестано враћаш на оно шта је било? Погледај ово сада и оно што ће доћи. Мене занима само једно: шта је то што ти очекујш да ће се догодити, па да буде као пре?

- Не може да буде као пре.

- Зашто?

- Ти знаш зашто.

- Не знам. Кажи ми...

- Знаш, знаш... да сам ја био на твом месту, одмах бих, код прве грешке, код првог твог наговештаја патње одустао, на коленима бих ти дошао...

- Очекујеш да клекнем?

- Кажем то за себе. Ја бих клекао! Од тебе сам очекивао да ћеш с том лудошћу завршити још летос када си и сама увидела шта ће то донети. Могао сам да разумем грешку, један тренутак слабости и лудила, али пола године је исувише за опроштај!

- Нисам увидела одмах. Било је немогуће да увидим.

- Хтела си да ме оставиш. Тражила си стан. Хтела си да живиш са њим. А када си преспавала ван куће, то је био наш крај. Шта сада хоћеш?

- Зашто онда ниси отишао, зашто се нисмо развели?

- Нисам такав човек. Најлакше је отићи и развести се. За мене је најлакше. Шта би било с тобом, са децом, са послом?

- Мислиш да не бих могла да се снађем без тебе?

- Мислим. Јер није тако једноставно као што се теби чини. И овако се једва сналазимо. Ти ниси у добрим односима са мајком, ко би ти чувао децу када су болесна ако се запослиш? О свему сам хиљаду пута размислио. Хиљаду и један пут! И сваки пут сам увидео да је боље да се жртвујем, да останем, него да се ви мучите.

- А остао си под условом да ми се светиш, да нам направиш пакао од живота? Каква је разлика у томе што си остао уместо да си отишао, када и овако никада ниси ту? Ни за једну дечју болест ниси био ту, да не говорим о неким безазленијим, свакодневним стварима. Све си пропустио, десет година си живео само за посао.

- Радим због вас, не због себе.

- Зашто ми то увек пребацујеш?

- Зашто ти то никада нећеш да разумеш?

- Зато што није све само у новцу. Деци је потребно и твоје присуство, упутство, васпитање, подршка, да осете како уживаш у њима, како им се радујеш, да им то јасно ставиш на знање. Оне не могу да знају да ти тамо, у канцеларији, све то осећаш за њих. О себи да и не говорим...

- Сматрао сам да си ти уз њих.

- То није довољно. Потребни су им и мајка и отац!

- Знаш и сама да другачије није било могуће ако смо хтели да опстанемо у овом лудом времену.

- Па, јасно ти је сада да нисмо опстали. Удаљили смо се, охладнели једно према другоме, заборавили да разговарамо, да се поверавамо, да планирамо... ја сам само то од тебе тражила, заједништво и блискост. И то једино си ми ускратио!

- Ти си мени ускратила да живим.

- Тиме што сам те преварила?

За њега је разговор већ неиздржив. Устаје, шета собом, поглед му лута по предсобљу тражећи патике.

- Шта је? Одмах би да бежиш? Па, хајде, иди... али, једнога дана када се вратиш у два иза поноћи нећеш нас затећи овде!

- Од тебе тако нешто једино и могу да очекујем! – каже, узима јакну, обува се и излази...