- Није тачно да нема посла, него, бре, неће да раде! –
Јана је чула Стеванов глас из суседне канцеларије сваки пут када би његова заменица
Жосна ушла са обавештењем да неког од запослених треба отпустити, због
проневере, неспособности, тврдоглавости или зато што тако похотно и крајње
безобразно ''као во'' гледа њену кћерку, уображену Векицу распоређену на место
првог комерцијалисте.
Стеван је олако подлегао мишљењу своје заменице без
икакве претходне провере или саслушања окривљене стране, већ је театрално,
нагласивши да је сам донео одлуку, без икаквих утицаја са стране, пред
целокупним колегијумом уручивао отказ.
- Макар одлазе са двоструким платама – чула је остале
како шушкају, вероватно у томе налазећи једину утеху, јер је свакоме отказ
висио над главом само ако се замери Жосни или ако јој се потрефи лош дан. Јана
је одмах било јасно ко у њиховој фирми ведри и облачи. У свом правдољубивом
духу неколико пута је реаговала, али када су је руководећи погледали тако као
да је она овде само декорација, схватила је да треба другачије да приђе мужу.
На место претходног, истина неодговорног и заборавног,
али веселог младића, примљен је кум жене која је радила у малопродаји. Жосна је
обавила разговор, прегледала препоруке и, не вадећи цигарету из накарминисаних
усана, отегнуто изустила:
- А када можете да почнете са радом?
- Одмах – одговорио је младић од својих двадесет осам
година, средњег раста, уредне италијанке и прелепог осмеха. Она диже обрву,
намах освојена спремношћу. Искоси главу да јој дим цигарете не улази у очи и
запита:
- Овде пише да возите камион?
- Радио сам четири године за једну велепродају у
унутрашњости, водио магацин са три хиљаде седамсто артикала и, да, возим и
камион.
- Лепо. Нама баш треба возач камиона.
Истог дана је примљен и Жосна је ишла директору да се
похвали како је најзад пронашла ''ваљано чељаде''.
- Да ти га доведем? – упитала је страхујући да ће
пристати и тиме показати неповерење.
- А, не, верујем у твој суд – рече Стеван погађајући
тачно оно што је хтела да чује – Немој само за месец дана да дођеш са причом
како је лењ и лопов.
- Не брини, Стево, одмах сам му рекла за прековремени
рад, а лопове намиришем на километар.
Рекавши то, заменица директора одмаршира пут своје
канцеларије, остављајући директора да неколико пута за њом заврти главом. Ретко
се налази данас тако предан радник. Она није одлазила кући и када се сав посао
приведе крају, напросто је уживала да се завали у фотељу, пали цигарету за
цигаретом и врти бројеве телефона свих знаних и незнаних, актуелних и
потенцијалних потрошача. Свакоме је умела да приђе, за свакога је имала ексклузивну
причу. На самом почетку, док је фирма још била у повоју, дошла је као
комерцијални саветник на месец дана да пријатеља из дитењства и школског друга,
Стевана Комракова, уведе у посао. Довела је војску својих некадашњих
комитената, упутила их, у два дана распродала све расположиве артикле и нагнала
Стеву да путују за Кину, на сајам играчака, где су уговорили своје прве
послове. Од тада, био је везан за своју сарадницу као за насушни хлеб. Свако је
могао да јој приговара да је аљкава, да занемарује децу, да не иде кући зато
што приватног живота и нема – али за њега је била виртуозно пословна жена.
Истина, била је мајка троје деце, већ годинама разведена, ужасно депресивна што
килажу никако да доведе на девојачку иако је била у четрдесетим, бахата у опхођену
са колегама, чак је и Стеванову жена сматрала сувишком који квари општи дух
којим је донедавно неприкосновено владала. Стеван се није мешао у доношење
одлука, препуштао јој је организацију и продају, док се сам искључиво бавио
проширењем послова и маркетингом. Јанин долазак је, свакако, унео пометњу, али
већ након неког времена, када се она приклонила нижим слојевима запослених, Жосна
је схватила да је треба држати на оку, унапред припремити пар смицалица ако
одлучи да смета и ствар ће бити под контролом.
Сваки пут када би нови младић ушао у канцеларију по
неки налог или се затекао у заједничкој просторији да попије кафу, сео у угао и
натукао качкет са логом фирме до очију, Јана је осећала да је стрељају два
маслинасто-зелена ока из којих врца електрицитет. Намах би се најежила од главе
до пета, стресла и наставила започети посао.
Други дан опет исто. Уђе, поздрави се, седне у угао а
она и да не погледа на ту страну осећа ватрено зелени поглед. Читав дан она би
носила пред собом те очи, ништа друго, само очи и питала се како је могуће да
је толико дотиче набој еротичне енергије у њима.
Она се није много уносила у пословне задатке, обављала
их је потпуно свесна да од ње ништа не зависи, да је овде само као Стеванова
сенка и Жоснина потпора. Одмах је разумела односе у фирми и била је довољно
промућурна да после првих неколико безуспешних покушаја да унесе нови дух у
канцеларије, одустане и посвети се површном надгледању.
Код куће су је чекале уобичајене обавезе, хладан однос
са мужем без икаквог изгледа да ће се ма шта променити, а када би се замислила
над својим испразним животом увек је долазила спасоносна мисао да је она, пре
свега, креативна личност, да њено време тек долази, а до тада треба само да
слуша, упија и сакупља грађу.
Нешто од досаде, а нешто од изненађења обратила је
пажњу на новозапосленог момка који је, по свему судећи, био њоме више него
опчињен.
- Видиш оног малог, новог – рече она Лидији када су у
паузи пиле кафу.
- Шта с њим?
- Када год га погледам имам осећај да бих га гурнула у
неко жбуње и...
- Јана?!
- Магнетски ме привлачи.
- Није ништа посебно, али истина је да има у њему неке
сирове еротике.
Обе гледаше преко шољица кафе у младића који је
пословао око камиона паркираног у дворишту. Посувраћени рукави одавали су
чврсте бицепсе, мајица је готово пуцала од ширине леђа која су се завршавала
малом, чврстом задњицом.
Наиђе Стева у елегантном оделу, са лакованим ципелама,
добаци нешто женама и настави према камиону да изда упутства. Када се нашао тик
уз младића, Јана није издржала да не почне у себи да их упоређује. Све што је
једном недостајало имао је други. Када би било некако могуће спојити их, био би
то савршен мушкарац, закључи.
- Ниси се поштено одморио пуне три године – рече Јана
мужу када су се нешто касније нашли сами у канцеларији – ни један једини
слободан дан, изузев првог јануара, Божића и Васкрса. Радио си чак и болестан.
Зар не мислиш да би било добро да пођеш са мајком и децом у викендицу макар на
четири дана? Ја сам се сада оспособила у свим пословима, мењаћу те у фирми.
Он је прегледао јутарњу пошту седећи у својој
директорској фотељи, док се Јана надносила над њим, ослонивши једну бутину о
радни сто. Носила је сиву ситно карирану сукњу која се звонасто ширила до испод
колена. У овом положају сукња се задигла и прешла ивицу колена, а мали шлиц се
напео преко бутине у свиленој чарапи. Она покупи неку трунчицу са сукње и
помисли како изгледа знатно виткије.
- Тераш ме? – рече Стева кратко је погледавши.
- Јаој, терам га!? – она подиже руке у знак протеста –
Не терам те, предлажем ти да се мало опустиш у природи. Знам колико волиш ту
кућу. Покосићеш плац, проверићеш филтере у базену са кишницом, уредићеш да се
дератизује таван, накотили су се стршљени...
- Боље да останем у фирму, имаћу мање посла! – нашали
се он.
- Добро, може то све и баба да уреди без тебе. Али
промена би ти пријала.
- Ту си у праву.
- И да мало будеш са децом, толико су те жељне.
- И то је тачно.
- Ако ти нећеш, ја ћу поћи...
- А, не, не, не... Нећеш сада узети најбољи део
колача! Уосталом, видећу. Можда и решим да одем за викенд.
Решио је. Отишао је. А Јана је имала викенд за напуцаног
зеленооког возача камиона. Сан сваке еманциповане жене!
Нема коментара:
Постави коментар