Баба је довела девојчице са једномесечног летовања у
викендици и само што их је Јана изљубила и изголицала, скувала је кафу и села
преко пуата своје свекрве која одмах отпочиње са хвалисањем:
- Да је Маша код мене да видиш како би се распричала,
како би све знала. Ево, Машо, реци мами како се презива баба Бија?
Двогодишње дете ћути и пући усне.
- А кажи шта ти је донела тетка Анђелка?
Маша и даље ћути.
- Гле, интересантно – чуди се баба – Неће да прича.
Па, што не кажеш? Сад се постидела.
- Таква је она – Јана слеже раменима – ја сам вам то
већ рекла: адаптира се ту где је. Ако је код маме неће да прича са бабом, и
обрнуто. Она је увек лепо причала...
Старица пречу ову примедбу и настави:
- Али све је знала. Само брбља, прича... Када смо биле
у комшилуку неко је споменуо да се пореметила ногица од стола и после, комшија
зове на телефон, а она: јесте ли звали мајстора да поп`ави сто? Еј, замисли,
она се сетила тога! А што се лепо поздравља! Неће да легне док се са свима не
поздрави. Тек наједном, само што смо угасили светло, кад она: нисам тети рекла
лепо спавај, лепо сањај. И трчи код тете у собу. Је ли, лутко, а на ком спрату
живи баба?
Дете једнако ћути играјући се својим играчкама којих
се зажелело.
- Ти си на седмом – подсећа је баба упорно – а баба?
На че-твр-том. Јел` тако? А тетка- Вера, на ком спрату живи тетка-Вера? Вид`
неће да прича. Па теби овде, код маме, одмах маца поједе језик. Је ли, бре, Јана,
шта то радите детету? – као шалећи се додаје.
- Она ће лепо причати, само да ви одете и да се
опусти. Увек је лепо причала – Јана лагано губи стрпљење.
- А тек слова што пише – досети се баба – Вера се
запањила да уме и ''т'' да напише. ''А'' и ''т'' већ зна и то је њу баба
научила, а ви сада учите даље. Мора дете да се учи, да му се прича, код бабе би
она све знала и да броји и да црта... Покажи мами колико имаш година. Овај
савијеш и овај, т-а-к-о. Браво!
- Она је слово ''а'' одавно научила да пише – Јана је
већ резигнирана толиким хвалисањем, устаје, тражи свешчицу за вежбање и
показује детиње невеште покушаје да савлада линију и образује слово. Опажа се
да је то ''а'', мада мало накриво. Али, баба, по обичају превиђа и придаје незнатну
пажњу чињеници да је то Јанино дете, да се и она једнаком пажњом брине о њој,
учи је, прича јој... Јана је хтела да каже како она жели мисаоно, суптилно,
одмерено дете, а не папагаја и алапачу које ће само да понавља оно шта јој се
натура да понови. Није издржала, па и рече нешто у том духу:
- Ми девојчице никада нисмо форсирали да пред гостима
изводе представе, певају песме или рецитују. То је за мене насиље над дететом,
лично хвалисање, јер се при том не води рачуна да ли се оно можда стиди и
снебива. Ако само хоће то је друго, али ако одбија зашто га подметати само да
бисте задовољили сопствену сујету?
- А што је лепо какила! – бубну баба сасвим пречувши
снајине речи – Редовно. И то не кликерчиће, него онако фино. А то сам јој ја
укинула слаткише, грицкалице, нема... Воће у одређено време, руча лепо... Спава
од два до четири и опет легне у пола десет...
- Ја нисам кд куће од два до четири, она са мном иде у
банку у то време, јер морам да предам пазар из продавница. После се вратим у
фирму, а тата је чува па заспу заједно у шест после подне и нормално да неће да
легне до два. А када дођем кући триста грама чоколаде стоји на сред стола и,
шта ја ту могу? Сваки дан је тако.
- Значи мој син кривац? Па, грдићемо га.
- Него шта него је кривац! – Јана већ урла – Када
дођем мртва уморна, имам толико обавеза да не знам где ми је глава. Тона
играчака по целој кући, мрве, судопера пуна судова, непоклопљене шерпе по шпорету,
нераширени и неопеглани веш, све од ручка остало на трпезаријском столу... И
смучила сам се сама себи са оволиким жалопојкама, када већ не умем то да
прекинем и да нешто променим. Када већ толико радим дај да узмем некога да ми
макар у нечему помогне. Али, не! Сада није време, немамо. Па, ко онда има ако
не ми? Читала сам код Ане Достојевски како се мучила са двоје деце и домаћим
пословима, а онда каже: имам дадиљу и куварицу. Мајко мила, па где би мени био
крај са дадиљом и куварицом? Ја немам ни мајку, а свако ваше чување деце обије
ми се о главу: придике, савети, оптужбе! Ви сте најбољи, ненадмашни, све сте
проценили, све сте унапред видели, спречили или подстакли. Научили сте ми дете
на ком спрату живите и како се презива тамо нека баба, само да се хвалите пред
својим пријатељицама и комшиницама, а не видите испразност и прозирност тих
фраза. Али она је паметна мамина девојчица и видите како неће да одговара на
суманута питања. Ја сам се увек њима двема поносила када почну да их гњаве у
лифту: па како се зовеш, јел слушаш маму, а оне се намрште, љуте и само
стрељају погледима. Лепо кажем комшијама: оне не одговарају на таква питања. И
на томе се заврши. Увек сам их у томе подржавала и ценила. Касја је са три
године хтела да усред зиме носи мој велики сламни шешир за плажу. Нека је, нек`
носи. У колицима се возила у пртљагу, а пролазници ме опомињу: зашто возите
празна колица, не ваља се. Нису празна, кажем, и показујем на ножице које
провирују. Треба бити свој, имати личност; оне су шкорпије, морају да буду
особењаци!
Нема коментара:
Постави коментар