Један сасвим обичан дан...
Муке су тек отпочеле када је Стеван проценио да се период бабиња одужио, да је мала спремна за колектив, а Јана да изађе из куће. Тај излазак из куће за њу је донео само додатне обавезе. Девојчица је прославила други рођендан, порасла је, избезобразиле се, научила све речи које почињу са ''не'' и здушно их користила пркосећи свима око себе. Старија је пошла у први разред, помало лења, детињаста и несвесна одговорности коју школа носи.
Јанин дан почињао је и завршавао се бурно. Мобилни
телефон звони у седам. Она обавезно бар два пута притисне типку на коју указује
опција ''дремеж'', али код трећег звона принуђена је да притисне ''ок'' иначе
ће закаснити. Буђење девојчице за школу својеврсни је стрес који почиње
голицањем, смејуљењем и мажењем у кревету, прелази на опомене да је одавно
време за устајање и претвара се у наредбу и истресање из кревета. Сањива
седмогодишњакиња вуче се у купатило, муља четкицу у празно не дотичући зубе,
док је претходно млазем воде спрала пасту коју јој је мајка нанела. Умива се тако
да јој увек остану крмељиве очи, а облачење је тек врхунац јутарње трке.
Доручак одбија, глуми да пада код облачења јакне, а дречи када се чешља.
Претешки ранац и не помишља да понесе. Мајка проверава чврстину сна млађег
детета које ће остати само док њих две одјуре до школе. Прва етапа је завршена.
Млађа кћерка иде у оближњи приватни вртић јер нису
успели да нађу места у државном, па је довољно да стигну до пола девет на
доручак. Јана има пола сата да попије кафу и нешто прочита или испрати јутарњи
програм пре него што почне још једно буђење.
У пола девет предаје девојчицу и полази у једну од
Стеванових радњи у којој је од скоро пословођа. Комплексност посла полако савладава, сви јој прогледавају
кроз прсте почевши од менаџера преко комерцијалиста до обичних спремачица,
возача, монтера, чак и студената које примају с времена на време преко
омладинске задруге као испомоћ у сезони. Стеваново предузеће испрва се бавило
увозом даљинских управљача, гедора и стакла да би се од пре неколико година
задржао на увозу играчака што се показало веома уносним. Велепродаја на осамсто
квадрата са канцеларијама, изложбеним просторијама, магацинима и возним парком
била је опремљена по последњим архитектонским трендовима. А малопродајни
објекти расути свуда по граду представљали су права дечја царства.
Иако је за
Јану ово била својеврсна промена на боље, обавезе које је морала да савлада и
испуни у датим роковима – биле су исувише велики задатак.
С почетка, она се
шетала овамо-онамо ходницима, залазила у канцеларије и наговарала запослене да
изађу на паузу и попију кафу. Одмах је примила Стеванове грдње што ствара
неповољну атмосферу у колективу.
- Па, зар неће боље да раде ако буду задовољни, ако
предахну и на миру попију кафу – правдала се.
- Ако једном попустиш, непословни дух ће се одмах
увући и више никада нећеш моћи да их доведеш у ред.
Она се згранула.
- Шта ти је приватник: народ му не ваља, а плата од
петнаест хиљада динара је добра плата! – мрмљала је себи у браду, бунећи се
против тих првих знакова деспотизма, спуштајући себе на ниво запослених.
У једанаест и петнаест први је њен ''одмор''. Трчи по
дете у школу, одводи је кући, на брзину завршавају домаће задатке, спрема
ручак, поставља
сто, затим одлази по млађе
дете, очекују Стевана на ручку. Иза ручка, Стеван се одмара а она се враћа на
посао, јер фирма не треба да је без надзора. Преседи тамо до пет после подне,
слушајући паничну вриску комерцијалисткиња: једна седи у канцеларији до девет
увече а дете јој се храни по комшилуку, друга никако да се досети да ли је постпејд
или припејд, трећа оговара са четвртом прве две да су прљавуше и аљкавуше... ''Стално јој је масна коса јер се увек
фарба, а кад добије мензис смрди цело купатило иза ње'', слуша их, не узимајући
стварног учешћа ни у једној страни, посматра их као да оне нису запослене код
ње, као да је ово туђа фирма, јер никако не може да се пронађе: ни у
разговорима, ни у папирима, фактурама, финансијама, у том сурово брзом животу.
Као да је некакав свемирски воз прохујао, а она није успела да се укрца чак ни
у последњи вагон, остала је сама да посматра нестварно брзо удаљавање немани
данашњице. Али брзина је усковитлала ваздух, струја је усисала и носи
овамо-онамо по лудој стихији савремености.
Када се врати кући, затиче нерасклоњен сто, судоперу
пуну судова, мрве свуда по тепиху и намештају, неописани џумбус у дечијој соби,
пешкире по купатилу, незатворене пасте за зубе и шампоне... Гунђа, љути се,
вређа и успут скупља ствари и покушава да уљуди дом. Веш за пеглање се
нагомилао, од прашине једва се види екран телевизора или монитор компјутера.
Све што је раније умела да распореди сада је чека исцрпљену и уморну. У седам
се припрема вечера, поново перу судови, мрвице се опет опажају; туширање деце,
смештање у кревет и очекивање да се око десет врати Стеван мрзовољан, истрошен,
неразговорљив.
Док га чека, пребира у мислима:
''Докле ће мој живот да се граничи питањем када ћу
ставити у веш машину бели а када шарени веш? Хоћу ли данас за ручак да
испохујем месо или да одледим паприку? Докле спаривање вазда распарних чарапа,
пабирчење по рубљу недовољно прљавом за прање и недовољно чистом за још једно
облачење? Усисавање, прашина, размештање фото албума по полицама, сакупљање
играчака, рибање каде, вц шоље, лавабоа, џогирање плочица... Мени треба духовни
садржај! Испала сам из праве, стварне себе као новорођенче из утробе мајке и не
могу, не могу да се снађем у великом, захтевном, материјалистички настројеном
свету.''
Нема коментара:
Постави коментар