ЉУБАВНИ КОАГУЛУМ

''Са собом на ТИ''

Машу не уме да натера да једе за столом, Касју да заврши домаћи, Стеву да је не зове са оптужбама, цвеће да не вене, чесме да не цуре, поштара да не прави ђубре у поштанском сандучету, веш да се брже суши, срце да не лупа, вибратор да не зуји... само је једно успела: да натера једно срце да је заволи до лудила како би могла да продише!

Оно што је било више не постоји, оно што ће бити још није дошло, постоји само сад!

А сад је губљење даха, држање за руке које дира срца, сада су две особе на свету које су једна другој постале цео свет.

Све је нагурала, нема шта није, али вибратор је покварен и излизан, дезодоранси са облим црвеним чеповима превише крути... Ништа не може да јој замени његов јединствени курац који улази и излази из ње и дира сваки нерв до мозга. Он је њено привиђење и њена жудња, недостижан као божанство и чудесан у једноставности као цветање цвета, сав је сневање душе, непрекидна мисао, уздах, дах врели и сунце срца... И ништа јој не вреди да му гледа у табане тражећи животне рукавце и странпутице, у лист чаја пресован на препони, у овчију плећку прислоњену на прса, да проверава колико се поклапа отисак њеног длана са његовим квржицама на замишљеној линији кастрације... Ни једна магија, бајалица ни урок неће је спасити од рањавања! Најбољи коагулум, медицински доказано, је срце супротног пола чије је време крвављења дуже од нормалног. 

''Ако ти треба рањено срце да извршиш притисак на место крвављења, замисли, баш имам једно управо такво. Слаже се и крвна група!

Ако ме и ноћаш сретнеш на обали свести, у примраку божјег свезнања, у области таме и беспућа, у земљи дембелији и земљи недођији где цветају сневалице и надлеће тушта и тма, где тодорци и чуме ломе зубе о крхотине твога сна – знај да то нисам ја садашња већ пуноћа мене будуће. 

Открићу ти тајну: та будућа, коначна, која ће све моје потенцијале развити до врхунца – та ће те спасити; ја – садашња, са недоклијалим семеном тебеспознаје, ја остајем срећна само зато што с прозора могу да избројим у крововима колико си ми близу и у звездама колико си ми далеко... 

Да ли је сигурније доћи до тебе преко кровова или са звезде на звезду? Ако пођем крововима, срешћу оџачара, а оџачар воли да проџара сваки димњак на који наиђе; запећу о ветроказе и погрешити смер, ноћне птице сакриће ми видик, а мачке луталице засути чинима... Боље да кренем звездама и прегазим тих беспотребних сто метара раздаљине ваздушном линијом, јер тренутно ми требају поткожне мере како би попуцали обручи срца...  

Зато, пусти ме у свој сан, не дозволи да узалуд куцам... моје је да узмичем којекаквим мрежама у царству Нептуна, а твоје да вучеш конце наводећи ме у рајска насеља; моје је да мислим да сам се сопственим снагама спасила и да сам ти подвалила, а твоје да се закунеш да је тако, да ме похвалиш, помилујеш и загонетно се осмехнеш...

Кад сам ја права ја – та те воли, а када моје ја изађе из себе – та те се плаши.''

- Па да смо пуцали једно у друго до сада бисмо се ваљда помирили! – допрло је пескирано шапутање из телефонске слушалице када се јавила.

- Само ме ти зезај овако умрлу за тобом... – одговорила је Јана.

- Умрлу?

- Да, умрла сам синоћ. Предозирала се спермом.

- Ово лудило је за хоспитализацију, знаш ли то? – насмејао се.

- Да, за ову врсту љубави још није пронађен адекватан назив! Лоцирај се, имам отежано дисање кад не знам где си!

- Ти си паметница, погоди где сам...

- Моја памет се тренутно котрља између твог левог и десног јајца!

- Милим земунским парком и мислим где си сад да се љубимо на мокрим клупама... Долазим за 10 минута!

- Знаш ли колико је 10 минута? Могу да исечем вене и искрварим, да напуним каду и да се удавим, да скочим са седмог спрата, да запалим кућу, а може и да ми се роди идеја како да те присвојим за цео живот...

- Надам се да ћеш се определити за то последње.

НА СВЕТЛУ ЖАР У ТАМИ ЛЕД

''Са собом на ТИ''

У први мах се није десило ништа необично, нити несвакидашње, осим што се изненадио. Тамо, на Тргу књиге, за говорничким столом, нагнута над ониски сто да буде ближа микрофону, седела је – она. Јуче је посматрао како се мази с мужем на плажи, мазна и влажна, путена и сочна; како провирује из тог љупког загрљаја да би зналачким, увежбаним погледом мајке осмотрила игру свога чеда, а онда се враћала, предана и верна као неком посебном задатку који није трпео немар.

И сада, то је поново била она. Јана Комраков. Песникиња. Есејиста. Романописац. Низале су се области којима се посвећивала, а његова знатижеља је нарастала. Јелена је пристала да га прати, јер би у супротном била осуђена на утамничење у хотелској соби. Сада му је висила о руци климава, ломна, лака као дах, једва га је дотицала, стаклена фигурица за показивање која је мамила уздахе шетача засићених пожудом. Њихове руке су се спајале као две алке, круте и несаломиве, додирујући се само у тачки пресека. Руке оних са плаже су срастале као бродско уже, неразмрсиво, утонуле једна у другу.

Матеја је презирао ову алку која га спаја као и онај чвор ужета који не може да досегне. Међутим, није то било само савршенство, склад, идила коју је губио завидећи другима који су је стекли, заслугом или не, већ је то била мисао да је могуће, да се дешава! Потврда да и за њега има наде.

Лепотица крај њега хладила се великом, шарено осликаном лепезом; црна чипка дотицала је баршун њене лако преплануле коже наносећи трепераве сене у нежном поветарцу који је производила лепеза. Прамење плаве косе испале из шнале на затиљку одскакло је са врата, у заводљивој игри кокетно узмичући додирима чипке. Јелена се није хладила лепезом од црне чипке, осликаној плесачима јарких боја, јер је вече несносно топло, док сва дневна врућина исијава и испарава из земље пре но што је не развеје свеж ветар ноћи. Она се лепезом миловала, мазила, увијала свој дуги врат, ружичаст као у ждрала, осећајући неописиво задовољство у свом јавном, раскалашном, пожудном понашању.

Скривајући чипком лице до очију, с времена на време тражила је одговор на своје самомиловање у маси публике окупљене око говорничког стола на ''Тргу од књиге''.

И налазила је... Можда су сви присутни, осим њеног мужа, опажали ту безразложну и хировиту кокетерију из досаде и потребе да јој се диве и да то дивљење јасно чита из туђих пожудних погледа и разјапљених усана.

Није је се тицало оно о чему се говорило у кружооку књижевника. Чудила се да то њеног мужа наједном интересује...

Иако је преко дана била жељна свачијег уздаха, са телом барбике које уме да се мазно извија и жудно угиба, у тами собе, у постељи, крај мужа, Јелена је била безразложно срамежљива, суздржана, немаштовита и укочена. Волела је еротично, пенасто рубље, радо га одевала и посматрале се у огледалу купатила, али чим би ступила у собу, гасила је светла, покривала се до очију, осећајући како су јој стопала хладна, а тело беживотно. Сва крв се сјурила у образе који горе од стида. ''Мисионарска'' поза је била све што је умела да пружи, а да се не осети понижено. Једва да је који пут дотакла пенис свог мужа, а орални секс је сматрала прљавштином прве категорије.

Расклашни и распомамљени жар који је врлудао из погледа на дневној светлости, у тами собе се претварао у лед. Шта је то гасило страст у њој? Одвише незаинтересовани мушкарац поред ње или једноставна чињеница да је већ добила потврду своје пожељности из уздаха и погледа пролазника, да јој доказивања више нису потребна?

Да, лепота нема жељу да се труди. Она је сама себи довољна.

Воајерство је за Матеју било једино забрањено воће које је себи приуштио. Али је осећао да управо воајерство искључује небеску, огромну, чисту љубав од које се разбољева и луди. Ако још има места за макар какву прљавштину, изванредна љубав која се удељује реткима и којом су само привилеговани почашћени, не као заслугом и наградом на путу мука, већ као уморни путници-просјаци који су у олујној стихији живота набасали на палату каквог великодостојника и богаташа, па примљени у предворје да се осуше крај ватре и подложе богатом трпезом, али од вишегодишњег гладовања у сужањству, запеченог грла и осушеног желуца коме је излапила жуч, осећају мучнину већ код првог залогаја – ако уза сву милост још и похота тела влада, љубав се просјака није ни дотакла. Она је прошла залепршавши крилима као магија коју мала и тесна срца нису могла да појме. Ни један њен аромат нису успела да унесу у себе и том божанском енергијом да обоже и сопствену душу.

Да, он је љубавни просјак.

Када покуша Јелени да предочи своја размишљања, она слуша неко време са чуђењем и каже:

- Све су то идеали, заблуде, нептунијанске илузије, месечарства...

А она је земља.

''Уђи у подземље себе и пронађи свој најдубљи страх'', храбрио се Матеја у периодима туробне меланхолије, ''Од свих наталожених страхова најдубљи је онај који је дао све од себе да се замаскира у храброст. Он је вековима пекао занат мешетарства. Снаге су неравноправне, али ти си унапред предодређен за победника, баш због тога.''

НАПАЉЕНИ ВИРТУОЗ

''Са собом на ТИ''

Успаљени клинци понекад заиста умеју да поласкају дами на прагу зрелог доба.

За њу: освежење, компас пожељности и тренутна разбибрига.

За њих: још једна корисна и добродошла лекција са непресушног извора искуства.

Али када исти тај успаљени клинац зове на мобилни у два иза поноћи и поред упозорења да дама на прагу зрелости има каквог-таквог мужа, да живи у његовој кући са троје деце од којих је увек једно прехлађено, друго ружно сањало, а треће се упишкило – онда је време да се дама присеби и схвати да је поред освежења дошао и тренутак суочавања са једном нарцисиодношћу специфичног карактера, самољубивим егом који претенциозно сматра да све треба да се жртвује богу Фалусу на олтар његове ерективности.

Јана је нагло прекинула звоно и угасила телефон, али следеће ноћи звоно се поновило и узбунило читаву породицу. Морала је да искористи арсенал лажи како би оправдала два узастопна ноћна позива за која ни најглупљи створ не би поверовао да су само погрешан позив. Сама се себи чудила са колико природности и самопоуздања је била спремна на ноторне лажи.

Првом приликом је успањеног клинца позвала на рапорт.

- Али, кад те желим... – било је наивно оправдање.

- То што ме желиш је предивно, али ја сам те упозорила на околности које не допуштају да ме зовеш када год ти с дигне кита!

- Ти само ћути и слушај... ја ћу све да причам. Само понекад уздахну да бих могао да свршим.

- Боже, колико си блесав! Па, не могу да уздишем када ми се ту свако мало буди неко дете!

- Иди у купатило... мази се... ја ћу да те доведем до врхунца, знам колико се палиш на причу!

- Не могу, све се чује!

- Па, уопште ми није јасно како се ти задовољаваш, с обзиром да са мужем немаш секс!

- Како? Па, имам јебача с времна на време.

- А кад не можеш да уклопиш време са јебачем, а потера те?

- Имам вибратор.

- Имаш вибратор???

- Шта је ту чудно? Вибратор има свака нормална и здрава жена, као што ви, мушкарци, имате десницу! Зар ти се никада није десило да, и поред сталне девојке, дркаш?

- Ууу, сто пута!

- Зашто онда мислиш да је са нама другачије? Масу пута сам се вратила са јебачине потпуно незадовољена, или није било времена, или ме мучио неки проблем код куће... хиљаду је разлога за то... и онда лепо, одем да се истуширам и...

- Нагураш вибру у рибу?

- Па, да... то је немерљив ужитак! Само, мој вибратор није био водотпоран, па је одмах цркао, али послужиће и овако док не набавим други... барем не зуји!

- И шта? Онако гураш?

- Служим се разним триковима...

- Како? Опиши ми! Волим то да слушам, а и кита ми се већ дигла...

Јана уморно заколута очима и притискајући тастер за звучник одложи телефон на плочу радне површине, па поче да љушти лук. Већ је било подне, а ручак још није приставила. Касја ће ускоро стићи из школе.

- Јеси ли ту? – допрло је са звучника – Да ти пошаљем слику да видиш колики ми је?

- Пошаљи!

Убрзо на ФБ страници, међу порукама, искочи подебела кита са уплетеним жилама као бродско уже.

- Баш ти никао... – рекла је у слушалицу и вратила се љуштењу лука.

- Није баш толико велики колико изгледа на слици, јер сам га сликао изблиза... `Ај, упали скајп... молим теееее...

- Деца ми сјебала камеру. У деловима је.

- За све имаш изговор.

Био је у праву. Уопште јој није било до растерећивања успаљених клинаца. Брзо је разговор привела крају, кивна на себе што се упетљала у ту електронску везу која јој постаје кошмар.

Волела је право на сопстени избор и иницијативу. Волела је слободу макар и привидну, јер само тако може да цвета као најлепши цвет. Одсече ли је и стави у кутију, била она и орхидеја, трајаће 15 дана, а шеснаести дан ће устати и рећи: што смрди ово говно овде, баците га у вц шољу и три пута повуците воду! Сама од себе жртвоваће последњи свој идеал. И да су бродоломници, једино парче олупине уступиће му и уживаће у својој жртви као највећем изразу љубави. Али каже ли јој: фуј то, или-или, не, никада и не, нипошто – истог момента бира понос без обзира на лични суноврат; истом оном олупином има да га тресне по глави макар потонула у сигурну смрт. Јер она је виолинска жица. Ако затегне превише пуца, ако олабави не служи ничему... Треба је затегнути таман колико треба да одсвира најлепшу љубавну арију. Очигледно и он је сличан, па је пред њима задатак да буду виртуози.

ЛЕК ПРОТИВ КРИВИЦЕ

''Са собом на ТИ''

Када су тела престала да им се некотролисано и нехотично грче или стресају што је потрајало читавих двадесет минута након узбудљиве еротске приче зачињене само додирима и пољупцима, Јана се подигла са пода и погледом потражила столицу на коју би могла да седне.

Непознати, до јучерашњи ''шаптач у слушалицу'' који је сада добио лик, укус и мирис, али не и име, разумео је њен поглед и повео је у пространу дневну собу.

Док је она палила цигарету, мешкољећи се на мекој угаоној гарнитури и уживајући у контрасту свог потпуно нагог препланулог тела са паперјастим меблом беж боје, он је насуо водку у већ припремљену чашу са соком од наранџе.

- Како знаш да пијем ђус-водку? – изненадила се.

- Чуо сам једном док смо разговарали телефоном да си се предозирала управо ђус-водком... па сам припремио...

- А ја о теби не знам ништа!

- И боље је тако. Зар није?

- Да... али, ипак... макар: како се зовеш?

- Милош.

- Име је вероватно лажно, али нема везе...

- Откуд ти то?

- Познајем начин изговарања чак и безазлених лажи... Шта бих још могла да сазнам о теби?

- Вероватно више ништа!

- Али, сазнала сам много! За следећи пут би било лепо да позовеш и неког пријатеља....

- Немам пријатеља!

- Немаш пријатеља?

- Имам познанике, пословне сараднике, кумове, али пријатеља... одавно не! Последњих година сам под антидепресив терапијом, али оно што није излечио ксалол ти си успела за пола сата...

Јана је осетила жалац у дну малог стомака, тачно на оном месту где се згрудвао напола истрошени оргазам. Надала се да ће уследити прави секс како би се ослободила те заостале енергије, али је уместо сексуалног нагона осетила само нагон за бежањем.

Секс са потпуним странцем обично може да буде само са неким лудаком! Олако га је декларисала, иако се трудила да ни један мишић на њеном лицу не ода скривене мисли. Он ју је помно посматрао.

- Излечила си ме – рекао је уз уздах – не дам ти сад никуда да идеш...

- Ја сам и дошла да останем заувек... – нашалила се уз усиљен осмех – макар у твом срцу и сећању! А од када се лечиш од депресије?

- Има већ пет година... од развода... за који сам ја био крив!

- Лепо. Кривицу и треба лечити!

- Посматрам те и дивим ти се. Тако си савршено несавршена, али твоје самопоуздање надилази сваки недостатак...

Трагом његовог погледа, Јана осмотри своје обесно опружене ноге са понешто штркљавим коленима, крупна бедра на чијим боковима су се трагови стрија видели као сребрне бразготине, стомачић који је одавао три трудноће, али уједно био и заносан у својој путености, са танким и ломним струком и груди које су висиле као две огомне капи млека.

Да, она је успела да заволи своје тело са свим манама који су за њу заправо били трофеји.

Грациозно је устала да потражи своје ствари. Брус и гаћице боје труле вишње као крвави трагови на месту злочина били су једини сведоци малопређашњег ужитка од кога је сада у њој остао само горак укус крви.   

На растанку испратио је до дворишта и осмехнуо се поруци коју је оставила кармином на спољној страни прозорског стакла.

- Овај прозор никоме нећу дозволити да опере! Како то да те нисам раније назвао?

- Никада није касно – добацила је преко рамена, забацивши слап косе који фијукну као бич преко њених леђа.

''Али за кајање'', довршила је своју мисао у себи и клизнула низ прегрејану улицу у топлу, августовску ноћ која је мирисала на копертон са стопроцентним фактором против греха.

* * *

Чим је ушла у канцеларију дочекала ју је Векица са поруком:

- Шест пута те је од јутрос звао неки Матеја Фолић. Оставио је телефон да му се јавиш...

Помисао на Матеју Фолића, скоромног, нежног, девојачки стидљивог, а уједно умног и изнад свега духованог, за Јану која се осетила укаљана својом брзоплетом авантуром са лудим странцем, била је мучна. Па, ипак, мрднувши зглобом да одглави наруквице, пружи руку ка телефонској слушалици баш у тренутку када је зазвонио.

- Да?

- Шта радиш? – уследио је добро познати пескирани шапат.

Странац. Милош.

- Сад сам се довукла на посао...

- Што довукла? Мислио сам да летиш!

- Јебао ме синоћ неки кретен, па сам сва сломљена...

Алузија на њихово синоћно искуство натерала га је да се грлено насмеје. 

- Са мном је супротно. Летим. Од много погрешних се добије кила, а од једне праве – крила.

- Благо теби што имаш мене... Извини, чека ме гомила посла, нисам била у фирми месец дана, па сад...

- Разумем! А вечерас?

- Не знам. Јавићу ти.

И њој је требао неко ко би могао да јој подари крила. Зато је сада много спремније него малочас потражила број Матеје Фолића и назвала га. Разговор је био уобичајена конверзација између дистанцираних и површних познаника, али Јана је осећала у свакој његовој речи призвук дивљења и поштовања.

Разговор са Матејом измамио је мисли на ''оног далеко'' и питала се шта је истина. Истина је оно што изабере да буде истина! А бира највише – идеал.

Свако мора да има једну тачку сјаја на слици свог живота, која везује поглед и даје потребну равнотежу – како рече Трејси Шевалије.

Тачка сјаја на њеној слици живота је ''онај далеко'' који само постоји и свест или знање да постоји осимишљава читав живот. Могао је да се зове другачије. Могао је да буде било ко. Али није могао да не постоји.

Потребна су јој једна врата, закључана и осигурана од сваке провале, иза којих се крије савршенство, чак и ако оно никада неће бити додирнуто. Нада да није сама, да ово овде није све...

Матеја је био први предокус ''оног далеко''.

Али сусрет са њим у летњој башти једног земунског ресторана са прекрасним видиковцем према Дунаву, донео јој је само досаду. Причао је о разводу кроз који тренутно пролази, о својој жени Јелени и кћерки Тини, а она је посматрала глатку површ реке у којој се одразило читаво небо са расперјаним облацима који свако мало промене облик и питала се како би реаговао када би му предложила да оду у његов аутомобил да му попуши киту!

Погледала је подсмешљивим погледом у Матејино трагично озбиљно лице и схватила да седе једно до другог, додирују се раменима, као облаци у води, али су далеко исто као и ти облаци од Дунава.

Њихово време још није наступило...

Милош је за сада био једина опција. Није га ни видела ни чула нешто више од месец дана, иако је с почетка често звао, али је одбијала позиве док није сасвим одустао.

Лечени депресивци само су доказ да је суровост свакодневних посртаја могуће победити. Ако се изузме чињеница да му је кућна нега још увек потребна, помисао на нападачку укрућеност његовог уда, ту големост, усправност, расцвалост, свилу кожице која је подсећала на биљни омотач, учинила је да јој брадавице запупе.

У исто време сетила се и дела његове кухиње који је окрзнула погледом док је излазила из куће. Сто је био прекривен посудицама са свим могућим замисливим семењем, травкама, чајевима, сувим воћем, поленом, витаминским капсулама...

Ако буде хтео да је води на пиће, предложиће му да је води у апотеку: изволите, шта желите?  Па, може један чичуљак, и пресолол ала кардиопиринчић, то одмах, а касније један коктел: калцијум-магнезијум-цинк! За понети, молим, два до три бромазепама против бившег мужа, један андол за контрацепцију (то је изузетна древна рецептура), а јохамбин тренутно није потребан. Хвала!

ОД ГЕНИЈА ДО ГЕНИТАЛИЈА

''Са собом на ТИ''

По повратку са летовања на коме је окончан њен брак, Јана је донела судбоносну одлуку:

''Сад ћу да пробам све што постоји! Прво: секс са потпуним странцем.''

Када је ''астролог'' назвао већ првог јутра по њеном повратку, затражила је његову адресу.

Напољу је 36 степени, жене шетају полуголе, асфалт се топи, по баштама звецкају коцкице леда у замагљеним чашама, сви кокетирају са сунцем, дивљају по плажама, пуштају гласну музику у аутомобилима, преплањују, мажу се факторима, кључају, носе бижутерију и провреле мозгове... а она креће на пут без повратка!

У пола осам закуцкала је предивним сандалицама са металном штиклом по дворишту његове куће, извадила из ташнице кармин кардинал црвене боје и на прозорском стаклу написала: ''стигла је грешница!''

Осмехнула се свом одразу препланулог лица на стаклу и неколико тренутака удивљено посматрала свој витки стас са набујалим грудима који је одисао еротиком, а онда је позвонила...

На том лицу које јој је прилазило, видела је осмех суздржан, благо усиљен, осмех стидљив и срачунат да замаскира узбуђење и неку незнатну бојазан. Очи лукаве, закошене, сужене, зелене, препуне сјаја. Од ширине осмеха разбежале се обрве као у пијанству. Блеснули су бели, снажни, правилни зуби, преко којих су се развукле две меснате, гусеничасте усне. Лице избријано, коса подшишана, врат као кула вавилонска, рамена рвача.

Читава прилика одавала је нешто друго, супротно од перверзних прича и маштања. То је био дечак у телу одраслог мушкарца, који је нарочито изабрао да провири кроз лукав поглед, мислећи да је може збунити и обманути.

Пошао јој је у сусрет, а она је узмакла чикајући га на следећи корак. Онда је она коракнула ка њему, а он је узмакао, разумевши игру. Прилазили су и одмицали се наизменично, као у трансу некаквог чаробног, заводничког плеса. Блага набијеност еротиком одисала је из тих врлудавих покрета. Говорили су погледи, говорило је тело, а усне су ћутале развучене у загонетне смешке који у исто време нешто знају и нечега се прибојавају. У тренутку су се препознали и у тренутку наставили неку давно започету игру, стару неколико живота, у којој су били блиски до срастања и потпуног сазвучја душа.

Говорили су инстинкти и некаква загубљена предосећања. Трајало је само трен или два, колико да дозову сећања на неко прошавше време, да се подсете да та прича није доживела свој врхунац и свој крај.

Плес на ходнику расанио је успавану неман у њему. Прибио ју је уз зид, једним потезом зграбио читав слап њене распуштене косе коју је обмотао око ручног зглоба и повукао на доле да су се жудно раствориле њене усне, врх језика дотакао секутиће, а извијени врат ослободио је оно место грла, бело, недотакнуто сунцем, које пулсира и мами на пољупце. Покушао је да јој рашири ноге и истог момента се зарије у њу, али она је проговорила по први пут откако је ушла.

- Не, не тако брзо... Ово је игра сексуалних генија, доведимо узбуђење до тачке кључања... Шапни ми: све ћу да ти радим, свуда да те љубим, да додирнем напола нежно, напола енергично, само курца видети нећеш! А ја ћу све да урадим само да га добијем, а ти се заинатио па не даш. Страствено се појачава моја жеља за тобом, влажна сам до колена, молим те да уђеш у мене, да ме имаш...

- А, не – разумео је глуму и одмах је прихватио улогу надмоћног мужјака – Данас не! 

- Хоћеш да те молим за курац? – наставила је своју улогу – Никад у животу!

- Молићеш, молићеш... и нећеш га добити! – стењао је уз шапат пун зрнасте пљувачке, пун топлог даха, љубећи јој врат, рамена и дотичући сваки милиметар њене коже.

- То парче сировог меса које ми ускраћујеш – она га дохвати за препоне – Не даш ми га ни у уста? Таман кренем, запалацам језиком, а ти узмакнеш. Ја опет хрлим, широм растворених усана да га усисам свег, а ти...

- Но, но, неваљалице, осетићеш га само дуж кичме... – оборио је на под и повукао најпре прстима а онда и врхом уда удубљење њене кичме.

- Сад ми га забиј, сад!

- Па, зар ниси рекла да не молиш за курац?

- Ја рекла? Кад? Ма, молим на коленима и преко колена! Забиј ми га било где, у уста, у уво, гурни ми га у косу, залепи ме од сперме... само га не дај рибици.

- Још не, вечерас не!

- Свуда ме курцем додирни, исцртај ме невидљивим бојама, опиши лукове, само га рибици не дај таман угинула. И кад молим, не веруј, јер хоћу само да те узјашем, да загосподарим, погледај тај кваран поглед бештије и грешнице! Не падај на молбе, захтевај доказе и заклињања. 

- Шта би све за мој курац урадила, само главић да ти уђе, јер цео неће никада!

- Ма, сад кад те дохватим раставићу те на беле бубреге! То ће бити такав земљотрес да ће се моментално основати друштво за заштиту курчева!

- А ја ћу ти сипати вино у рибицу да пијем док ти свршавам у уста...

- Продужи опијеност што дуже, видиш како се извијам као рањена, жудим да ме тако мушки изјебеш да заборавим како се хода! Коначно си нашао цркву у којој ћеш да се молиш. Специјално је конструисана за рехабилитацију старих превараната. Уђи, синко, и не бој се... уђи сав, гордо, подигнуте главе, уђи, јер ти заповедам, јер те преклињем, уђи и не излази док не свршимо заједно!

- Ући ћу чврст као дијмант и уздрхтао као птић, несаломиво, праволинијски, па сврдласто, са циљем да погодим право у хипоталамус.

- Уђи јер си  добродошао путник кога чека уточиште и окрепа, разбојник који је наишао на тајну пећину, бродоломник коме се указао светионик!

- Ући ћу, али не данас, сутра... можда сутра!

- Уђи да ми мозак полако поприми облик твоје ките! Ако си мислио да су једнорози само митолошка бића, ја ћу бити живи доказ да нису! Ради ми нешто прљаво и настрано, цела сам твоја, ово је гола страст, обожавам твој тврди пенис који нећеш да заријеш у мене неумољиво док ми се тело грчи од немерљивог ужитка. Наши измешани крици парају ноћ, унутрашњи склад је беспрекоран... молим те да ме поцепаш, да ме не штедиш!

- Ниси ти ноћас срећница каја се удостојила оваквог капиталца!

- Како бих ти сад полизала та јаја и то на коленима, дирала своју рибицу и отечени клиторис као прст дебео који пулсира, а кад свршиш јебала бих те још и још до потпуног ишчашења мозга. И да вичеш да престанем не бих стала. И кад ти се омлитави најлепше је пушење изненада, док је китица још мека, а чим повучем кожицу са главића, дуплира се. То је одмах копље за набадање до смрти!

Иако стварног секса није било, секс речима довео их је до циља. У исто време... Заурлали су од ерупције можданих свитаца, а баба на горњем спрату у подгаженим ципелама свог покојног мужа, одскочи из фотеље проливши по себи тек проврели чај од менте из чијих листића се спремала да прорекне судбину!

ХОТ ЛАЈН У НАЈАВИ

''Са собом на Ти''

Има у њој племенитости. Понекад. Највише меланхолије и рушилаштва. А тек колико опречности, драги Боже! Када хоће да спава, тумара. Када је енергична она би да се улењи. У исто време хоће миран породични живот и необуздану, распомамљену забаву. Хоће све и одмах или ништа и никада. Увек би да воли оног кога не сме. А чим сме, прође је воља.

''Мушкарац треба да је господар, слуга и отац да би завредио поштовање и љубав своје жене'', мислила је Јана ни сама  не знајући зашто.

Пред одлазак на годишњи одмор, док је сређивала радни сто, писала извештај за директорову заменицу, Жосну и лепљивцима прекривала све започете предмете са потребним назнакама и упутствима, како би се посао несметано одвијао и за време њеног одсуства – у канцеларију је ушла нападно еротична комерцијалисткиња Векица.

- Пребацила сам ти везу – рече извештаченим мазним тоном припитомљене тигрице – неки мушкарац зове већ три јутра за редом док ниси била ту. Неће да се представи. Јави се.

Када је Векица невољно изашла из канцеларије, Јана подиже слушалицу и одсечно рече:

- Молим?

- Добар дан! – допрло је са друге стране продорним, мушким гласом.

- Изволите.

- Да ли разговарам са Јаном Комраков?

- Да, ја сам Јана Комраков. Изволите. Речено ми је да ме упорно тражите.

- Ја сам Матеја Фолић, не знам да ли ме се још увек сећате... ваш брат је накада радио у мом Архи-центру..?

Јана се у трену озари. Напусти службени тон, завали се у наслон фотеље и осмехну се.

- Наравно да вас се сећам! Били сте наш гост на рођенданском слављу мог мужа.

- Тако је. То вече памтим свих ових година. Памтим и претурам по књижарама. Зашто ништа не објављујете?

- Презапослена сам. Али увек понешто пискарам, па када се укаже шанса да на миру средим своје списе можда и испадне нешто од свега тога.

- А ја сам жељно очекивао неко ново дело...

- Са жалошћу морам да приметим да сте можда још једино ви тако нешто очекивали. Хвала вам због тога.

- Пре неки дан сам случајно у новинама налетео на оглас ваше фирме и препознао име вашег мужа. Осмелио сам се да вас позовем, иако можда... Да ли бих могао да вас видим?

- Ми се управо спремамо на пут. Ово ми је последњи радни дан. Сутра увече путујемо на летовање.

- Можда, када се вратите...

- Можда.

- Свеједно, драго ми је да сам вас чуо. Када се враћате?

- Првог августа.

- Читав месец? Па, добро. Издржао сам толике године, издржћу и један месец. Дакле, чујемо се првог августа. До виђења.

Јана се сетила овог телефонског разговора када је десето вече за редом, откако су на мору, седела сама на тераси, уз хладно пиво из лименке и роман који није читала, очекујући да ће се Стева досетити да јој се придружи. Али, не. Чим су девојчице, након шетње и вечере у оближњем ресторану, заспале, ушушурио се између њих у великом, масивном брачном кревету, остављајући Јани лежај у суседној соби. Самица за самицу.

Покушала је у мислима да врати лик архитекте Матеје Фолића. Ситна, неупадљива грађа, мало дужа коса, успорени покрети и меланхолија у погледу – било је све чега је успала да се сети.

''Привлачан је. Шта ли хоће од мене?''

У исто време сећање на тај недавни телефонски разговор домами сећање на низ других телефонских позива које је примала у својој канцеларији од неког потпуно тајанственог мушкарца. Звао је сваки дан последњих месец радних дана и увек у тачно време када дође на посао, попије кафу са колегама и остане сама. Као да је могао да је види.

Глас! Било је све што је знала о њему. Глас изузетне, необичне боје, пескиран, као да се управо пробудио, са неодређеним, страним акцентом.

''Шта ли тек тај хоће од мене?'', запитала се док јој се обесни смешак отимао са усана, сећајући се како је његов говор увек отегнут, препун суздржаваних уздаха као да управо мастурбира.

''Ма, то мора да је неки манијак!'', закључила је.

- Шта радиш? – почео би чим би се јавила на телефон – Јеси ли мислила на мене? Допада ми се да разговарамо. А теби? Је л` волиш да причаш о сексу са потпуним странцем? Не, не плашим се да ће се јавити твој муж. Како ти тако нешто пада на памет? Знам ко си. Видео сам те. Посматрам те већ неко време... нећу да се упознамо. Не још. Овако је интересантније. Сан многих је да им се удвара потпуни странац. Па, признај. То голица машту, распаљује знатижељу...

Није говорио о себи чак и онда када је Јана покушавала да га наведе на ту тему. Увек само загонетно заговарање. И не дуже од пет-шест минута. Изненада би рекао:

- Чујемо се... здраво! – и прекинуо везу.

Остала би да зури у телефонску слушалицу, заиста заголицане маште. И њему је као Матеји Фолићу тог јутра рекла да путује, да неће бити у Београду месец дана. Настала је пауза. Дуга пауза. Као да се борио да гласом не пробије разочараност.

- Дај ми број мобилног телефона, па ћу те звати док си на мору – рече напослетку.

- Нећу. Буди стрпљив, па када се вратим.

- Дај ми онда датум и час рођења.

- Шта ће ти?

- Да ти урадим наталну карту.

- Ти си астролог?! – Јана је цикнула у слушалицу. Први конкретни податак.

- То је мој хоби. Да видим ко си и каква си.

''Ко сам и каква сам?'', понови Јана потежући пиво из лименке, ''ако то питање не растумачи астрологија, нико неће!''

У БЕЖАЊУ СУ ОСТАНЦИ

''Са собом на ТИ''

Стева се сваким даном све више физички мењао. Као да је преспавао последњих десет година, не погладавши се ни један једини пут у огледало, у вечитој стисци са временом, без жеље за макар каквим уживањем – тек сада се суочио са самим собом.

Искидани снови у последњих шест месеци донели су му неизбрисиве трагове умора око очију, али оно што је било знак патње усадило је и неку неодољиво привлачну сету. Залисцима су се провукле сребрне нити седих власи од којих је читава физиономија попримила ноту мужевности. Сувишне килограме истопио је губитак апетита. Вечиту ужурбаност и асексуалну пословност заменила је нека апатична безвољност која је унела лежерност и благи немар над свакодневним збивањима. Читав живот је као по казни јурио некакве неухватљиве животне догађаје, понет налетом вихора савременог живота препуштао се ношењу ковитлаца, штавише сматрао је обавезом да бурно и брзо живи.

Сада, избачен из свог правца страховитим ударцем, наједном се нашао изван ствари и збивања; живот је промицао мимо њега истом оном ужурбаношћу, истом побеснелом стихијском неравноправношћу снага која меље и сатире, а он је био изван или изнад свега, чудећи се толикој беспотребној брзини.

А за све је крива или заслужна његова жена.

Она је мислила да су коначно утврдили где су били пропусти у њиховом односу. Помислила је да ће се сада све поправити, да ће лепо, лако, једносатвно поразговарати као на филму, да ће све недоумице наједном бити разрешене, поверење учвршћено, да ни једна страна неће посумњати у искреност друге. Али, истина, тако нешто је могуће на филму. У животу, не. Све што би рекла попримало је други призвук, пречесто супротан од онога што је хтела да каже. Нису се ни око чега споразумели, неповерење је са сваком изговореном речи нарастало, а заборав никако није хтео да полегне по протеклим догађајима.

Остао je, решен да сачува брак, али није могао да превазиђе сећања.

''Овако је и њега додиривала, овако је и њему тепала, овако се и њему заклињала, уздисала, дахтала...''

Између њихове две руке, као у хорор филму, одмах је видео и ту трећу, непознату, прогонитељску руку расколника. Док је трајала та паралелна веза прогонила га је мисао да мора остати, да мора поправити, из основе све променити. А сада када су остали сами на попришту свога кукавног брака имао је само једну жељу: да бежи. Све му је било неиздрживо. Боравак у кући постајао је сваким даном све већа агонија, а физички контакт са женом ноћна мора.

- Идем у кладиоицу – објавио би и остао до иза поноћи.

- Идем код књиговође – рекао би следеће вечери и задржао се два сата у разговору са досадним чиновником кога је раније избегавао као кугу.

- Свратићу код Саше – уследило је затим.

- Милан ме је позвао на пиће!

- Идем код Петра на пиво!

- Магила части крилца, изгубио је опкладу.

- Извешћу децу напоље да се мало одмориш...

Чим изађе сколи га жеља да се врати, да седи уз њу, да разговарају као некада... Чим остане крај ње дуже од пола сата, све се враћа, главобоља постаје несносна, мора некуда, било куда...

Као суптилна жена, могла је да разуме боље од њега самога у каквом стању се налази. Али била је и ипулсивна, нестрпљива. Није умела да му поклони време за опоравак. Хтела је решење одмах, ма какво оно било.

- Остао си решен да се суочимо са проблемом – рекла му је – а како да се суочимо када никада ниси код куће?

- Покушао сам и не могу!

- Свесна сам да се не може ништа решити преко ноћи, али сам мислила да ћемо сада више да разговарамо. Живимо толике године заједно као странци, ред је да се погледамо у очи.

- Када год те погледам само ми је једно у глави.

- Зашто се непрестано враћаш на оно шта је било? Погледај ово сада и оно што ће доћи. Мене занима само једно: шта је то што ти очекујш да ће се догодити, па да буде као пре?

- Не може да буде као пре.

- Зашто?

- Ти знаш зашто.

- Не знам. Кажи ми...

- Знаш, знаш... да сам ја био на твом месту, одмах бих, код прве грешке, код првог твог наговештаја патње одустао, на коленима бих ти дошао...

- Очекујеш да клекнем?

- Кажем то за себе. Ја бих клекао! Од тебе сам очекивао да ћеш с том лудошћу завршити још летос када си и сама увидела шта ће то донети. Могао сам да разумем грешку, један тренутак слабости и лудила, али пола године је исувише за опроштај!

- Нисам увидела одмах. Било је немогуће да увидим.

- Хтела си да ме оставиш. Тражила си стан. Хтела си да живиш са њим. А када си преспавала ван куће, то је био наш крај. Шта сада хоћеш?

- Зашто онда ниси отишао, зашто се нисмо развели?

- Нисам такав човек. Најлакше је отићи и развести се. За мене је најлакше. Шта би било с тобом, са децом, са послом?

- Мислиш да не бих могла да се снађем без тебе?

- Мислим. Јер није тако једноставно као што се теби чини. И овако се једва сналазимо. Ти ниси у добрим односима са мајком, ко би ти чувао децу када су болесна ако се запослиш? О свему сам хиљаду пута размислио. Хиљаду и један пут! И сваки пут сам увидео да је боље да се жртвујем, да останем, него да се ви мучите.

- А остао си под условом да ми се светиш, да нам направиш пакао од живота? Каква је разлика у томе што си остао уместо да си отишао, када и овако никада ниси ту? Ни за једну дечју болест ниси био ту, да не говорим о неким безазленијим, свакодневним стварима. Све си пропустио, десет година си живео само за посао.

- Радим због вас, не због себе.

- Зашто ми то увек пребацујеш?

- Зашто ти то никада нећеш да разумеш?

- Зато што није све само у новцу. Деци је потребно и твоје присуство, упутство, васпитање, подршка, да осете како уживаш у њима, како им се радујеш, да им то јасно ставиш на знање. Оне не могу да знају да ти тамо, у канцеларији, све то осећаш за њих. О себи да и не говорим...

- Сматрао сам да си ти уз њих.

- То није довољно. Потребни су им и мајка и отац!

- Знаш и сама да другачије није било могуће ако смо хтели да опстанемо у овом лудом времену.

- Па, јасно ти је сада да нисмо опстали. Удаљили смо се, охладнели једно према другоме, заборавили да разговарамо, да се поверавамо, да планирамо... ја сам само то од тебе тражила, заједништво и блискост. И то једино си ми ускратио!

- Ти си мени ускратила да живим.

- Тиме што сам те преварила?

За њега је разговор већ неиздржив. Устаје, шета собом, поглед му лута по предсобљу тражећи патике.

- Шта је? Одмах би да бежиш? Па, хајде, иди... али, једнога дана када се вратиш у два иза поноћи нећеш нас затећи овде!

- Од тебе тако нешто једино и могу да очекујем! – каже, узима јакну, обува се и излази...