Али, али, али... Хтела бих
све, и то ни мање ни више него одмах, молим. Џаба, моје ружичасте наде,
оптимистичка веровања да бар једно мушко на свету може и мора да постоји са
оваквим сулудим али идентичним ставом, па да се ми зарекнемо на љубав, на жртву
свега зарад љубави и да тако дочекамо старост, јер ми једино тако ништа не би
било тешко и ничега ми не би било жао. Овако ми све тешко и све ми нешто жао.
Била сам, кажем, много
невесела, па ми се при таквим згодама увек јави онај манијакални осећај: хоћу
да се светим. Сад ћу да радим нешто забрањено, нешто за себе, нема везе што
није против других, нешто скривено, тајно, више неморално него противзаконито.
Гледам списак ''пријатеља'' са фејсбука на коме сам отворила профил док сам
била у болници са бебом из чисте досаде. ''Пријатељи'' се накотили све неки овај
од оног, онај од овога, површна познанства, неке комшије, другови из давне
прошлости и највише: другарице. Ништа. Хајде да видимо да ли је онај некадашњи
бубичак отворио профил на фејсу. Чула сам да се оженио оном која је дошла после
мене, да има бебу, да је срећан... укуцам име и презиме у оквир за претрагу,
прође неколико сличица, није он, није он, није он и... таман када сам намерила
да одустанем, угледам два позната зелена ока, италијанку, усницу искривљену у
еротско-циничном смешку.
Подиђу ме жмарци,
мо-мен-та-лно!
Као бумеранг врате се сећања
за која нисам ни веровала да више постоје. И то сећања до најситнијег детаља,
чак и неки коментари, успутне гесте и гримасе. Сетим се, рецимо, једне лимене,
мало улупане, кутије за кафу, његовог зета који је рекао после познанаства са
мном да нисам његов тип, али да му је савршено јасно шта је нашао у мени да се
заљубио до лудила (то сам запамтила вероватно зато што ме је погодило); сетим
се скакања из чамца у језеро, као од мајке рођен, нових патика и нових фармерки,
зоолошког врта, парка на Дедињу и флекице на шлицу панталона, јутарњих сеанси,
мојих журних, задиханих повратака таксијем (шта сам се тада наплаћала
таксија?!), трагова љубави које нисам умела да сакријем или отклоним по
повратку кући, црвене браде и црвеног рамена, накупљене сенке у борицама
смејалицама, преврнуте поткошуље, укриво укопчаног брусс... и мирисс пожуде, мириса
страсти, мириса забрањеног...
Сетила сам се и оне бајне
ките, назване у народу ''бич божји''... и свега онога што ми је та кита радила
и шта ми је све приуштила. Још носим ожиљак на колену од поломљеног тањира
после једног лудог секса, најбољег који сам у животу имала, и срећна сам због
тог ожиљка. Баш срећна што га имам као некакав знамен!
Није та авантура била толико
заносна зато што смо нас двоје били посебни, лепи, заљубљени; она је била
заносна само зато што је по први пут учињена у тајности. И тада сам била
незадовољна браком, статусом који ми је дат, местом које ми је одређено. И тада
сам потајно хтела да се светим чинећи недопуштено, откидајући од шаренила
недоступног...
Хтела сам одмах да га
лицитирам за пријатеља, али сам одустала. Ма, шта ће ми то да гасим интернет
сваки пут кад је Бубица код куће, да стрепим хоће ли се на Зиду појавити нешто
компромитујуће. Поуздам се у тотално поманкање његовог сналажења са савременом
технологијом, али откако сам нашла у селидби блокчић у коме је преписао све
бројеве мојих телефона из мобилног, биране, пропуштене и примљене позиве – е,
од тада бога ми нема сумње да је спреман на свашта.
Фејсбук је, ипак, највећа, најкомплетнија јавна
кућа на свету. И мој некадашњи ту, у гомили, у блату. Хтела сам да га
''боцнем'', кажем, али...
одустала сам. Ма, не
зато што би садашња Бубица наишла или се снашла са савременом технологијом, ни
зато што нисам хтела да будим старе авети...
Само сам се уплашила... да би могао... некако... сасвим случајно... да ме одбије.
Нема коментара:
Постави коментар