Из збирке песама ''ПОТПИС НА ЛЕЂА''
аутор: Марија Микетић
аутор: Марија Микетић
ТУЂА И КАМЕНА
Суров ти поглед стаклено леден
Одлазиш, тишином замећеш траг
Ја сам у много чему био препреден
Ал тек ти си вражијем врагу враг
Чежњом још ти косу замрсим
Док одлазиш, камена и туђа
Ја сам често знао да се испрсим
Ал тек ти си и од лудога луђа
Уморна страст спава ти у коси
У мени гине сан у вртлогу тмине
Све што слажеш са собом носи
да никад не умине бол од истине
Одлазиш, у хаљини чедности
Са очима звездане боје
Све што је имало вредности
Одласци за час прекроје
Сабља младог месеца
На пола ме пресеца
Невидљива туга
Довољно је дуга
Да ме шчепа за рамена
док гледам како одлазиш
туђа и камена
ДИНАР ЗА ПРОСЈАКА
Сребром и свилом
срце ми постави
да отиске остави
уђе па оде
жељна слободе
на реч само јака
мало проборави
тек кол`ко да да
динар за просјака
Увек јој касни сат
да има извињење
за закашњење
уђе па оде
воли разоноде
неверна к`о свака
мало проборави
тек колк`о да да
динар за просјака
А мени се туга с леђа прикрада
кад ми требаш нема те никада
душу на бол као на мол усидрим
поред мене живот тече
а ја и не видим
ЕГОЦЕНТРИК
Сви су ми говорили
није та за тебе
егоцентрик
види само себе
а ја кад волим
ништа не видим
Бежи од тог изрода
срачунато љуби
скупо прода
то што купи
а ја кад волим
не умем да бројим
Трговац на ситно
само јој је битно
да је збринут его
ма, није него
ал ја кад волим
хоћу и да молим
Земљу би да је среће
око себе да окреће
а мене да сврста
до малога прста
а ја кад волим
радо се понизим
Егоцентрик
још пада на трик
улога јој много битна
глумица, нова нада
ма, нек дође одмах хитна
да јој ваде его из комада
КАД СЕ СЕТИМ ЊЕ
У оном нашем бирцузу
Још флертују на блузу
И столови су стари,
без столњака
Свећњаци са воском
што прокапа
Иста је кобасица
Сир стари и млад
све мирише к`о тад
Само нова конобарица
Ал` увек иста глад
Поцепао се облак
као стари џак
шушка суви снег
а онај исти просјак
код уличне лампе
још жицари за бег
Кад се само сетим ње
Крв ми узавре
на другу страну потекне
а ветар ме опомене
десиће се промене
Увукле се сене
Ко у кости зима
А оне њене
Јамице на образима
Само играју, играју
пред очима
КО ПО МОРУ БРОД
Сунце пружа зраке
Као она краке
Кад на плажи гола лежи
Страшна врућина у теме ми режи
Хладовина на другу страну бежи
Сунце се на њу проспе
избију јој златне оспе
док на плажи лежи гола
хладна кола не хлади ни пола
на небу врте ражањ, ја уместо вола
Упишем у жири свеску
Победнички бод
Кад клизне по мокром песку
ко по мору брод
нечујно
Покаже ми око стола
грациозан ход
па клизне охола до бола
ко по мору брод
као случајно
ОНА ЈОШ СПАВА
Зора је упала
Као вила суђаја
Ноге нисмо расплели
Од ноћног окршаја
Баш се надвирила
И тражи дозволу
Да прсте своје умеша
У нашу постељу
Зора је банула
К`о незвани гост
с ногу тражи кафу
Јаја, сир и тост
А она још спава
Дан забадава
сву је позлатио
да ли сам будан
ил` неки чудан
Сан ми се вратио
ШЕЋЕРУ
Јутарњи шпиц, колапс у центру
Снег изненадио у децембру
На семафору се створила
већ је и врата отворила
Еј, шећеру, шта си се забленуо?
Где си по овом кијамету кренуо?
Одмах као да ми је ојужило
Кад села је на место сувозача
Јер о њој одавно је кружило
Много више од трача
Еј, шећеру, волим кад ме хвале
Само, не дај боже, да ме жале
Сва у црном, пола киле злата
Да је нема правили би је од блата
Питам је л` још зна да се налије
журке, оргије, баханалије?
Мало се смрачила
па ме избедачила
одмах сам престао да серем
каже:
Еј, шећеру, имам ја своју оргију
Кружи мало док се саберем
Па вози на онкологију
ЖЕНА ИЗ СНОВА
Зуби мало набацани
Један другог претрчава
Младежи ко нацртани
К`о пун месец глава
Грешком се затекла
Обрве чупа неједнако
Смеје се к`о да је тужна
Колено штрчи свако
А стопала тек ружна
Ко да су јој натекла
Став помало крут
пудером акне крије
Лечи себореју и перут
А више се не брије
од кад се посекла
Али, лепша од ње не постоји
Она је мој тип, жена из снова
Кад воли ничег се не боји
Љубав је прави изнова
ЕТО МЕ ТУГО
Свако вече туга, ја и исти сто
Уз вино потеку отрцане приче
Док не видим свакој чаши дно
Лажем да на њу све друге личе
Некако ме туга привлачи
Кад се с вечери наоблачи
Туга мени баш и приличи
тужан крај тужној причи
Сви моји избори
од горега гори
кад се умори
срце се покори
а туга се одмах створи
да ме на себе наговори
Ето ме туго
џаба се кријемо
ти и ја ћемо још дуго
из исте чаше да пијемо
ето ме туго
ако ме потражи
реци јој нема ме дуго
прстом јој врата покажи
ИДЕМ ДА УМРЕМ САМ
Као црв у јабуку
улазиш у моје дане
дошла си прекасно
црвљив сам одавно
Навик`о на буку
пијанства, кафане
касно си стигла
да лечиш ми ране
Сачувај ту руку
за спас неком коме
још може да сване
режисер живота
одбројава ми дане
Идем да умрем сам
ко стари горди лав
и кад ми куцне час
из тишине зовне глас
ако сам живео ко пас
ја хоћу једно само
пред та врата кад ме ставе
да ко човек уђем тамо
подигнуте главе
МОЈА ЗЛУРАДА
Моја мала воли да подбада
Увек се радује злу
И кад јесам и нисам ту
Тек тад нешто предвиђа
То јој се баш свиђа
Па кад се обистини
не верује истини
Фали мала дорада
Шта ће кад је злурада
Моја мала у све нос забада
кад је каква завада
Код других ил код нас
тек тад смеје се на глас
Не напушта је нада
Да ће никад као сада
Бити злурада
И сатире се од рада
Шта ће кад је злурада
Све ми се код ње допада
И држање и став
И изглед и нарав
Само то што је злурада
То отпада
РУПА НА ДУШЕКУ
Док спаваш
ја те гледам
Сан те краде
Иако те не дам
И дрхтим од жудње
да уђем ти у снове
Тихо, на прстима
Имам тешке слутње
Црне ноћи ове
можда тамо ниси сама
Ти спаваш
ја те љубим
Сваке ноћи
У сну те губим
До зоре жеље ме сморе
Да крочим ти у снове
Нагло к`о помама
И тражим одговоре
Црне ноћи ове
Да л`је још неко с нама
Чудне се ноћас риме роје
Новчић дајем за сне твоје
А страхови се моји боје
Можда нас је троје
На нашем топлом јастуку
видим још један пар руку
Тебе милују а мене вуку
У рупу на душеку
ЧАРОЛИЈА
Да има нека друга рима
Ја бих то смислио пре свих
Свака рима која штима
прво има први стих
Ал` бежиш ми из песме у песму
пратим те у нотама
мерим нам висинску разлику
по невидљивим котама
Кад се мало више долије
и бол из чаше пролије
све се то о главу обије
за утеху не остаје
ни рецидив те чаролије
ИКЕБАНА
Многи су се ту опробали
и многа се копља сломила
насукали се ко брод на обали
ал није се полакомила
Наместим ја једном бусију
дигнем капут до ушију
па вребам ко ће да приђе
кад она отуда наиђе
Из Сахаре би канула кап
кад би јаче цедили
с Арктика би бризнуо слап
кад би мало одледили
А она ових дана
Нешто мртва хладна
И само около табана
сува као икебана
и тотално сјебана
ОД ТОГА СЕ НЕ ПЛАЧЕ
Предуго смо бол и ја
обарали руке
Више немам воље
Дижем руке од те муке
Предајем се најбоље
У срце си ми пуцала
Данима, месецима
Преживео сам чудом
Пробај дум дум мецима
Туга и ја смо предуго
мерили снаге
Више не могу то
Немам снаге за те враге
Сто јада сам прогут`о
У срце пуцај поново
зашио сам поруб
пристајем да будем
твој глинени голуб
Кад ме раниш најјаче
Да и кости вире
Од тога се не плаче
Само се умире
КОРАК ПО КОРАК
У вину давим речи
што ме плаше
прећутано само
Заувек је наше
Поноћ је откуцала
Ја идем а ти остала
Кора срца испуцала
Касно је ту суза пала
Остаје ту санта и кад
сломиш лед
одрекао се раја
и срачунато блед
Бацам поглед нехаја
Да видим бар на час
К`о да нема краја
Провалија између нас
Ко сумња
На дијаграму среће
Увек сам испод црте
Из бубња
Све лоптице извучене
А моје се још врте
Корак по корак
Сваки ми је горак
Кад пређем праг
Стани ми у траг
Прати ме по кораку
сам сам у мраку
и пун неке промаје
није смрт ал ко да је
МЕТАК У ЧЕЛО
На први поглед
Стварно лоше изгледам
кад се осврнем уназад
криво ми што пропадам
већ за други поглед
треба ми и двоглед
ал се баш нигде не виђам
Сам сам себи џелат
и први на стубу срама
кад оставим пелат
од крви под ногама
нека јој однесу
пуну најлон кесу
Висим са породичног стабла
и то оне гране најтање и ломне
носим од телефонског кабла
омчу око ране за случај да зовне
Тровале ме успомене
Секле вене
месечеве мене
Вадили ми очи
Погледи тупи
Гушиле ме ноћи
И парфеми скупи
покуш`о сам с плином
и то свом силином
скак`о с мушког ега
пробао још којечега
ништа није остало
само метак у чело
ДЕВИЦА
И то ћу да прележим
знам од раније
од тебе се јежим
срце куца слабије
шака аспирина
и кривина
до њене капије
Ту сам на своме
домаћин и цар
она узме кaо дар
и оно што немам
она чека и кад
њој се не спремам
А ти би мак на конац
длаку у јајету
испод нокта црно
ти би ме на колац
за своју сујету
а ја да сам зрно
јер ти си девица
лажна светица
на прашта манијаку
можда си девица
ал само у зодијаку
Да ти се правдам
то ме одмах смори
на голу реч веруј
и кад сам најгори
детектор лажи
више не важи
ал пробај, стави ме
Теби у инат
проћи ћу га глат
истину ти не дам
то ми је занат
у очи да те гледам
док лажем у апарат
ФИТИЉ
Несрећа не иде сама
Обично и мене
понесе на рукама
А срећа кад се јави
На мене заборави
каже није хтела
Само није ме срела
њој на исту чесму
не тече хладна и врела
Тражио сам срећу
и зло истовремено
и своју сам свећу
на оба краја горео
па пребрзо догорео
остао само фитиљ
потпис и штабиљ
да сам и ја себе
провукао кроз време
Кад те превари без узрока
И стварност и збиља
за сандук дрвен
већ узму ти крој
да те чува од свих урока
вежи конац од фитиља
не што је црвен
већ што је мој
НА МЕНЕ МИРИШЕШ
Није било потребе
да се спустиш тако ниско
ја сам већ све победе
на поразе списк`о
Дане горим као ризле
ноћи дам на неке шмизле
само да чујем
у соби неко дише
од кад се трујем
и не дишем више
Мало си заостала
а видим помало и ретард
чим си са мном остала
стави се на рестарт
И држи ме на одразу
да не навучеш неку заразу
док те слушам
у соби како дишеш
себе се гнушам
на мене ми миришеш
Нема коментара:
Постави коментар