''...Луда
страст се измешала са сузама, неразумљивим мрмљањем, уздрхталим уздасима,
грчевитим потресима њихових сједињених тела... У кратким тренуцима предаха, док
је његово огромно, као извајано тело, не човека већ бога, лежало крај ње,
осећала је при најмањем додиру дамаре срца које је бесно ударало у сваком
нерву, као да ће прснути.
Слабашна светлост свећа, припаљених у чирацима иза заклона,
одбијала се од згрчених мишића, титрала на сваком превоју, као оклевајући да се
проспе и позлати бронзу чврсте, затегнуте коже која је била слаба опна
узнемиреном колању крви.
Бесно
арлаукање ветрова олујне ноћи које је тресло окна на прозорима и шумно
запљускивање кише која је лила у млазевима претварајући се у водене засторе,
појачавали су напрегнутост струна њихових живаца и дражили уморна и знојна
тела. Предаси су били краткотрајни, јер је пожуда нарастала из часа у час,
претакала се у ковитлаце вихора, захватала их обоје истом жестином и палила
сваки нерв. Неутољена наслада није знала за ситост. Посезали су једно за другим
грабећи се животињским инстинктом, заривали нокте и зубе једно у друго, гризли
се пољупцима, стезали прстима до бола и осећали да је ово само сад и никада
више.
Кад је и он
разумео да је ''сад и никада више'', разумео свешћу, иако је осећао импулсивно,
одвоји је од себе истом жестином којом је посезао за њом.
Већ је
свитало. Мемљива јутарња светлост продирала је кроз драперије и пунила раскошну
собу златастим труњем које полеже по глаткој плочи стола, врховима резбарија
наслона столица, по рамовима слика, прекрасној оплати кревета, расу се меком,
ваздушастом завесом са балдахина и поче да капље по њиховим телима као златна
прашина...''
***
''...Он јој стеже руку и принесе је уснама. Она
се ослободи стиска његове руке и лепршајући прстићима клизну низ његово лице,
помилова му врат, рамена; нађе удубљење испод врата, између две попречне кости
на грудима, па је поче љубити врелим дахом. Омамљен меким додирима њених
дланова који су постајали влажни од лаганог струјања страсти, пољупцима који су
се низали по грудима као попадале латице ружа, потражи јој ушну шкољку коју
обруби нежним угризима пуним смелог шапутања. Обема рукама јој расплете косу
коју је малочас сплела у плетеницу. Коса се расу, тешка, тамна, заталасана.
Спаваћа кошуља клизну са рамена и бокова, а њено наго тело, са руменом
светлошћу лампе на сваком превоју, сину млечном белином.
Нису чекали да их порази смрт. Гонили су
је од себе стварајући живот...''
***
''...Бешумни кораци су јој прилазили с леђа. Иако није чула гипко кретање и суздржано дисање, одмах је знала да прилази и са језом у читавом телу очекивала је његове руке на својим раменима. Запече је топлоте његових дланова као да је жигоше. Окренула се, загледала се у цаклеће, загонетно сужене очи које је мутила надолазећа страст и слутња опасности и пружила усне на које он, спремно и жудно, утисну дуг, тако жељно чекан,
пољубац.
Још са њене коже не беху ишчилели додири,
брзи и жустри, уједи и стисци који су је ломили те минуле ноћи као оне прве,
олујне ноћи бесног сатирања две разгоропађене звери које крвожедним чељустима
откидају комаде крвавог меса свог плена, кад свуд по њој, умиреној, успореној,
разнеженој као блага пролетња кишица попадаше, све нежнија од нежније, латица
за латицом пољубаца. Утискивали су се у баршун њене коже дуго и полако, као да
покушава да остави видљив траг.
Није је мучио свирепом, животињском страшћу;
он је волео нудећи јој читавог себе више него што је очекивао да му пружи.
Своје самољубље је задовољавао на позорницама европских дворова. Насићен его и
потпуна самоувереност пружила му је могућност да љубавну игру претвори у
служење, а не доказивање. И природно, њено тело и душа расцветали су се у
замамном, јединственом мирису. Отворила су се сва врата и сви прозоре њене душе,
свака пора на кожи и синапса мозга допустили су несметано струјање љубавне
енергије која постаде умилан, нежан плес двоје љубавника.
Оно је била помама двоје себичних лудака,
рат који је одлучујуће битке водио на белим плахтама постеље користећи сва
расположива средства као оружје да зада што смртоносније убоје заклетом
непријатељу као да ће тек пошто га усмрти осетити у себи живот; а ово је
стварање новог човека и нове жене из пепела и кала, ово су удаси животодајних
сокова, руке уметника које вајају достојанствена, боголика бића која живе и
дишу само од те јединствене супстанце која се зове љубав...
Дуго није себи полагала рачуна колико воли
једног или колико мрзи другог. Требала су јој обојица. Као да је, са једном
ногом у паклу, а другом у рају, поседовала све видљиве и невидљиве светове!''
Нема коментара:
Постави коментар