ОД ГЕНИЈА ДО ГЕНИТАЛИЈА

''Са собом на ТИ''

По повратку са летовања на коме је окончан њен брак, Јана је донела судбоносну одлуку:

''Сад ћу да пробам све што постоји! Прво: секс са потпуним странцем.''

Када је ''астролог'' назвао већ првог јутра по њеном повратку, затражила је његову адресу.

Напољу је 36 степени, жене шетају полуголе, асфалт се топи, по баштама звецкају коцкице леда у замагљеним чашама, сви кокетирају са сунцем, дивљају по плажама, пуштају гласну музику у аутомобилима, преплањују, мажу се факторима, кључају, носе бижутерију и провреле мозгове... а она креће на пут без повратка!

У пола осам закуцкала је предивним сандалицама са металном штиклом по дворишту његове куће, извадила из ташнице кармин кардинал црвене боје и на прозорском стаклу написала: ''стигла је грешница!''

Осмехнула се свом одразу препланулог лица на стаклу и неколико тренутака удивљено посматрала свој витки стас са набујалим грудима који је одисао еротиком, а онда је позвонила...

На том лицу које јој је прилазило, видела је осмех суздржан, благо усиљен, осмех стидљив и срачунат да замаскира узбуђење и неку незнатну бојазан. Очи лукаве, закошене, сужене, зелене, препуне сјаја. Од ширине осмеха разбежале се обрве као у пијанству. Блеснули су бели, снажни, правилни зуби, преко којих су се развукле две меснате, гусеничасте усне. Лице избријано, коса подшишана, врат као кула вавилонска, рамена рвача.

Читава прилика одавала је нешто друго, супротно од перверзних прича и маштања. То је био дечак у телу одраслог мушкарца, који је нарочито изабрао да провири кроз лукав поглед, мислећи да је може збунити и обманути.

Пошао јој је у сусрет, а она је узмакла чикајући га на следећи корак. Онда је она коракнула ка њему, а он је узмакао, разумевши игру. Прилазили су и одмицали се наизменично, као у трансу некаквог чаробног, заводничког плеса. Блага набијеност еротиком одисала је из тих врлудавих покрета. Говорили су погледи, говорило је тело, а усне су ћутале развучене у загонетне смешке који у исто време нешто знају и нечега се прибојавају. У тренутку су се препознали и у тренутку наставили неку давно започету игру, стару неколико живота, у којој су били блиски до срастања и потпуног сазвучја душа.

Говорили су инстинкти и некаква загубљена предосећања. Трајало је само трен или два, колико да дозову сећања на неко прошавше време, да се подсете да та прича није доживела свој врхунац и свој крај.

Плес на ходнику расанио је успавану неман у њему. Прибио ју је уз зид, једним потезом зграбио читав слап њене распуштене косе коју је обмотао око ручног зглоба и повукао на доле да су се жудно раствориле њене усне, врх језика дотакао секутиће, а извијени врат ослободио је оно место грла, бело, недотакнуто сунцем, које пулсира и мами на пољупце. Покушао је да јој рашири ноге и истог момента се зарије у њу, али она је проговорила по први пут откако је ушла.

- Не, не тако брзо... Ово је игра сексуалних генија, доведимо узбуђење до тачке кључања... Шапни ми: све ћу да ти радим, свуда да те љубим, да додирнем напола нежно, напола енергично, само курца видети нећеш! А ја ћу све да урадим само да га добијем, а ти се заинатио па не даш. Страствено се појачава моја жеља за тобом, влажна сам до колена, молим те да уђеш у мене, да ме имаш...

- А, не – разумео је глуму и одмах је прихватио улогу надмоћног мужјака – Данас не! 

- Хоћеш да те молим за курац? – наставила је своју улогу – Никад у животу!

- Молићеш, молићеш... и нећеш га добити! – стењао је уз шапат пун зрнасте пљувачке, пун топлог даха, љубећи јој врат, рамена и дотичући сваки милиметар њене коже.

- То парче сировог меса које ми ускраћујеш – она га дохвати за препоне – Не даш ми га ни у уста? Таман кренем, запалацам језиком, а ти узмакнеш. Ја опет хрлим, широм растворених усана да га усисам свег, а ти...

- Но, но, неваљалице, осетићеш га само дуж кичме... – оборио је на под и повукао најпре прстима а онда и врхом уда удубљење њене кичме.

- Сад ми га забиј, сад!

- Па, зар ниси рекла да не молиш за курац?

- Ја рекла? Кад? Ма, молим на коленима и преко колена! Забиј ми га било где, у уста, у уво, гурни ми га у косу, залепи ме од сперме... само га не дај рибици.

- Још не, вечерас не!

- Свуда ме курцем додирни, исцртај ме невидљивим бојама, опиши лукове, само га рибици не дај таман угинула. И кад молим, не веруј, јер хоћу само да те узјашем, да загосподарим, погледај тај кваран поглед бештије и грешнице! Не падај на молбе, захтевај доказе и заклињања. 

- Шта би све за мој курац урадила, само главић да ти уђе, јер цео неће никада!

- Ма, сад кад те дохватим раставићу те на беле бубреге! То ће бити такав земљотрес да ће се моментално основати друштво за заштиту курчева!

- А ја ћу ти сипати вино у рибицу да пијем док ти свршавам у уста...

- Продужи опијеност што дуже, видиш како се извијам као рањена, жудим да ме тако мушки изјебеш да заборавим како се хода! Коначно си нашао цркву у којој ћеш да се молиш. Специјално је конструисана за рехабилитацију старих превараната. Уђи, синко, и не бој се... уђи сав, гордо, подигнуте главе, уђи, јер ти заповедам, јер те преклињем, уђи и не излази док не свршимо заједно!

- Ући ћу чврст као дијмант и уздрхтао као птић, несаломиво, праволинијски, па сврдласто, са циљем да погодим право у хипоталамус.

- Уђи јер си  добродошао путник кога чека уточиште и окрепа, разбојник који је наишао на тајну пећину, бродоломник коме се указао светионик!

- Ући ћу, али не данас, сутра... можда сутра!

- Уђи да ми мозак полако поприми облик твоје ките! Ако си мислио да су једнорози само митолошка бића, ја ћу бити живи доказ да нису! Ради ми нешто прљаво и настрано, цела сам твоја, ово је гола страст, обожавам твој тврди пенис који нећеш да заријеш у мене неумољиво док ми се тело грчи од немерљивог ужитка. Наши измешани крици парају ноћ, унутрашњи склад је беспрекоран... молим те да ме поцепаш, да ме не штедиш!

- Ниси ти ноћас срећница каја се удостојила оваквог капиталца!

- Како бих ти сад полизала та јаја и то на коленима, дирала своју рибицу и отечени клиторис као прст дебео који пулсира, а кад свршиш јебала бих те још и још до потпуног ишчашења мозга. И да вичеш да престанем не бих стала. И кад ти се омлитави најлепше је пушење изненада, док је китица још мека, а чим повучем кожицу са главића, дуплира се. То је одмах копље за набадање до смрти!

Иако стварног секса није било, секс речима довео их је до циља. У исто време... Заурлали су од ерупције можданих свитаца, а баба на горњем спрату у подгаженим ципелама свог покојног мужа, одскочи из фотеље проливши по себи тек проврели чај од менте из чијих листића се спремала да прорекне судбину!

ХОТ ЛАЈН У НАЈАВИ

''Са собом на Ти''

Има у њој племенитости. Понекад. Највише меланхолије и рушилаштва. А тек колико опречности, драги Боже! Када хоће да спава, тумара. Када је енергична она би да се улењи. У исто време хоће миран породични живот и необуздану, распомамљену забаву. Хоће све и одмах или ништа и никада. Увек би да воли оног кога не сме. А чим сме, прође је воља.

''Мушкарац треба да је господар, слуга и отац да би завредио поштовање и љубав своје жене'', мислила је Јана ни сама  не знајући зашто.

Пред одлазак на годишњи одмор, док је сређивала радни сто, писала извештај за директорову заменицу, Жосну и лепљивцима прекривала све започете предмете са потребним назнакама и упутствима, како би се посао несметано одвијао и за време њеног одсуства – у канцеларију је ушла нападно еротична комерцијалисткиња Векица.

- Пребацила сам ти везу – рече извештаченим мазним тоном припитомљене тигрице – неки мушкарац зове већ три јутра за редом док ниси била ту. Неће да се представи. Јави се.

Када је Векица невољно изашла из канцеларије, Јана подиже слушалицу и одсечно рече:

- Молим?

- Добар дан! – допрло је са друге стране продорним, мушким гласом.

- Изволите.

- Да ли разговарам са Јаном Комраков?

- Да, ја сам Јана Комраков. Изволите. Речено ми је да ме упорно тражите.

- Ја сам Матеја Фолић, не знам да ли ме се још увек сећате... ваш брат је накада радио у мом Архи-центру..?

Јана се у трену озари. Напусти службени тон, завали се у наслон фотеље и осмехну се.

- Наравно да вас се сећам! Били сте наш гост на рођенданском слављу мог мужа.

- Тако је. То вече памтим свих ових година. Памтим и претурам по књижарама. Зашто ништа не објављујете?

- Презапослена сам. Али увек понешто пискарам, па када се укаже шанса да на миру средим своје списе можда и испадне нешто од свега тога.

- А ја сам жељно очекивао неко ново дело...

- Са жалошћу морам да приметим да сте можда још једино ви тако нешто очекивали. Хвала вам због тога.

- Пре неки дан сам случајно у новинама налетео на оглас ваше фирме и препознао име вашег мужа. Осмелио сам се да вас позовем, иако можда... Да ли бих могао да вас видим?

- Ми се управо спремамо на пут. Ово ми је последњи радни дан. Сутра увече путујемо на летовање.

- Можда, када се вратите...

- Можда.

- Свеједно, драго ми је да сам вас чуо. Када се враћате?

- Првог августа.

- Читав месец? Па, добро. Издржао сам толике године, издржћу и један месец. Дакле, чујемо се првог августа. До виђења.

Јана се сетила овог телефонског разговора када је десето вече за редом, откако су на мору, седела сама на тераси, уз хладно пиво из лименке и роман који није читала, очекујући да ће се Стева досетити да јој се придружи. Али, не. Чим су девојчице, након шетње и вечере у оближњем ресторану, заспале, ушушурио се између њих у великом, масивном брачном кревету, остављајући Јани лежај у суседној соби. Самица за самицу.

Покушала је у мислима да врати лик архитекте Матеје Фолића. Ситна, неупадљива грађа, мало дужа коса, успорени покрети и меланхолија у погледу – било је све чега је успала да се сети.

''Привлачан је. Шта ли хоће од мене?''

У исто време сећање на тај недавни телефонски разговор домами сећање на низ других телефонских позива које је примала у својој канцеларији од неког потпуно тајанственог мушкарца. Звао је сваки дан последњих месец радних дана и увек у тачно време када дође на посао, попије кафу са колегама и остане сама. Као да је могао да је види.

Глас! Било је све што је знала о њему. Глас изузетне, необичне боје, пескиран, као да се управо пробудио, са неодређеним, страним акцентом.

''Шта ли тек тај хоће од мене?'', запитала се док јој се обесни смешак отимао са усана, сећајући се како је његов говор увек отегнут, препун суздржаваних уздаха као да управо мастурбира.

''Ма, то мора да је неки манијак!'', закључила је.

- Шта радиш? – почео би чим би се јавила на телефон – Јеси ли мислила на мене? Допада ми се да разговарамо. А теби? Је л` волиш да причаш о сексу са потпуним странцем? Не, не плашим се да ће се јавити твој муж. Како ти тако нешто пада на памет? Знам ко си. Видео сам те. Посматрам те већ неко време... нећу да се упознамо. Не још. Овако је интересантније. Сан многих је да им се удвара потпуни странац. Па, признај. То голица машту, распаљује знатижељу...

Није говорио о себи чак и онда када је Јана покушавала да га наведе на ту тему. Увек само загонетно заговарање. И не дуже од пет-шест минута. Изненада би рекао:

- Чујемо се... здраво! – и прекинуо везу.

Остала би да зури у телефонску слушалицу, заиста заголицане маште. И њему је као Матеји Фолићу тог јутра рекла да путује, да неће бити у Београду месец дана. Настала је пауза. Дуга пауза. Као да се борио да гласом не пробије разочараност.

- Дај ми број мобилног телефона, па ћу те звати док си на мору – рече напослетку.

- Нећу. Буди стрпљив, па када се вратим.

- Дај ми онда датум и час рођења.

- Шта ће ти?

- Да ти урадим наталну карту.

- Ти си астролог?! – Јана је цикнула у слушалицу. Први конкретни податак.

- То је мој хоби. Да видим ко си и каква си.

''Ко сам и каква сам?'', понови Јана потежући пиво из лименке, ''ако то питање не растумачи астрологија, нико неће!''

У БЕЖАЊУ СУ ОСТАНЦИ

''Са собом на ТИ''

Стева се сваким даном све више физички мењао. Као да је преспавао последњих десет година, не погладавши се ни један једини пут у огледало, у вечитој стисци са временом, без жеље за макар каквим уживањем – тек сада се суочио са самим собом.

Искидани снови у последњих шест месеци донели су му неизбрисиве трагове умора око очију, али оно што је било знак патње усадило је и неку неодољиво привлачну сету. Залисцима су се провукле сребрне нити седих власи од којих је читава физиономија попримила ноту мужевности. Сувишне килограме истопио је губитак апетита. Вечиту ужурбаност и асексуалну пословност заменила је нека апатична безвољност која је унела лежерност и благи немар над свакодневним збивањима. Читав живот је као по казни јурио некакве неухватљиве животне догађаје, понет налетом вихора савременог живота препуштао се ношењу ковитлаца, штавише сматрао је обавезом да бурно и брзо живи.

Сада, избачен из свог правца страховитим ударцем, наједном се нашао изван ствари и збивања; живот је промицао мимо њега истом оном ужурбаношћу, истом побеснелом стихијском неравноправношћу снага која меље и сатире, а он је био изван или изнад свега, чудећи се толикој беспотребној брзини.

А за све је крива или заслужна његова жена.

Она је мислила да су коначно утврдили где су били пропусти у њиховом односу. Помислила је да ће се сада све поправити, да ће лепо, лако, једносатвно поразговарати као на филму, да ће све недоумице наједном бити разрешене, поверење учвршћено, да ни једна страна неће посумњати у искреност друге. Али, истина, тако нешто је могуће на филму. У животу, не. Све што би рекла попримало је други призвук, пречесто супротан од онога што је хтела да каже. Нису се ни око чега споразумели, неповерење је са сваком изговореном речи нарастало, а заборав никако није хтео да полегне по протеклим догађајима.

Остао je, решен да сачува брак, али није могао да превазиђе сећања.

''Овако је и њега додиривала, овако је и њему тепала, овако се и њему заклињала, уздисала, дахтала...''

Између њихове две руке, као у хорор филму, одмах је видео и ту трећу, непознату, прогонитељску руку расколника. Док је трајала та паралелна веза прогонила га је мисао да мора остати, да мора поправити, из основе све променити. А сада када су остали сами на попришту свога кукавног брака имао је само једну жељу: да бежи. Све му је било неиздрживо. Боравак у кући постајао је сваким даном све већа агонија, а физички контакт са женом ноћна мора.

- Идем у кладиоицу – објавио би и остао до иза поноћи.

- Идем код књиговође – рекао би следеће вечери и задржао се два сата у разговору са досадним чиновником кога је раније избегавао као кугу.

- Свратићу код Саше – уследило је затим.

- Милан ме је позвао на пиће!

- Идем код Петра на пиво!

- Магила части крилца, изгубио је опкладу.

- Извешћу децу напоље да се мало одмориш...

Чим изађе сколи га жеља да се врати, да седи уз њу, да разговарају као некада... Чим остане крај ње дуже од пола сата, све се враћа, главобоља постаје несносна, мора некуда, било куда...

Као суптилна жена, могла је да разуме боље од њега самога у каквом стању се налази. Али била је и ипулсивна, нестрпљива. Није умела да му поклони време за опоравак. Хтела је решење одмах, ма какво оно било.

- Остао си решен да се суочимо са проблемом – рекла му је – а како да се суочимо када никада ниси код куће?

- Покушао сам и не могу!

- Свесна сам да се не може ништа решити преко ноћи, али сам мислила да ћемо сада више да разговарамо. Живимо толике године заједно као странци, ред је да се погледамо у очи.

- Када год те погледам само ми је једно у глави.

- Зашто се непрестано враћаш на оно шта је било? Погледај ово сада и оно што ће доћи. Мене занима само једно: шта је то што ти очекујш да ће се догодити, па да буде као пре?

- Не може да буде као пре.

- Зашто?

- Ти знаш зашто.

- Не знам. Кажи ми...

- Знаш, знаш... да сам ја био на твом месту, одмах бих, код прве грешке, код првог твог наговештаја патње одустао, на коленима бих ти дошао...

- Очекујеш да клекнем?

- Кажем то за себе. Ја бих клекао! Од тебе сам очекивао да ћеш с том лудошћу завршити још летос када си и сама увидела шта ће то донети. Могао сам да разумем грешку, један тренутак слабости и лудила, али пола године је исувише за опроштај!

- Нисам увидела одмах. Било је немогуће да увидим.

- Хтела си да ме оставиш. Тражила си стан. Хтела си да живиш са њим. А када си преспавала ван куће, то је био наш крај. Шта сада хоћеш?

- Зашто онда ниси отишао, зашто се нисмо развели?

- Нисам такав човек. Најлакше је отићи и развести се. За мене је најлакше. Шта би било с тобом, са децом, са послом?

- Мислиш да не бих могла да се снађем без тебе?

- Мислим. Јер није тако једноставно као што се теби чини. И овако се једва сналазимо. Ти ниси у добрим односима са мајком, ко би ти чувао децу када су болесна ако се запослиш? О свему сам хиљаду пута размислио. Хиљаду и један пут! И сваки пут сам увидео да је боље да се жртвујем, да останем, него да се ви мучите.

- А остао си под условом да ми се светиш, да нам направиш пакао од живота? Каква је разлика у томе што си остао уместо да си отишао, када и овако никада ниси ту? Ни за једну дечју болест ниси био ту, да не говорим о неким безазленијим, свакодневним стварима. Све си пропустио, десет година си живео само за посао.

- Радим због вас, не због себе.

- Зашто ми то увек пребацујеш?

- Зашто ти то никада нећеш да разумеш?

- Зато што није све само у новцу. Деци је потребно и твоје присуство, упутство, васпитање, подршка, да осете како уживаш у њима, како им се радујеш, да им то јасно ставиш на знање. Оне не могу да знају да ти тамо, у канцеларији, све то осећаш за њих. О себи да и не говорим...

- Сматрао сам да си ти уз њих.

- То није довољно. Потребни су им и мајка и отац!

- Знаш и сама да другачије није било могуће ако смо хтели да опстанемо у овом лудом времену.

- Па, јасно ти је сада да нисмо опстали. Удаљили смо се, охладнели једно према другоме, заборавили да разговарамо, да се поверавамо, да планирамо... ја сам само то од тебе тражила, заједништво и блискост. И то једино си ми ускратио!

- Ти си мени ускратила да живим.

- Тиме што сам те преварила?

За њега је разговор већ неиздржив. Устаје, шета собом, поглед му лута по предсобљу тражећи патике.

- Шта је? Одмах би да бежиш? Па, хајде, иди... али, једнога дана када се вратиш у два иза поноћи нећеш нас затећи овде!

- Од тебе тако нешто једино и могу да очекујем! – каже, узима јакну, обува се и излази...

СЕКСИ РУБЉЕ

''Са собом на ТИ''

Сви су мушкарци дркаџије!

Таман када је помислила да је луда што тера мак на конац, како треба да гаји љубав, да прогледа кроз прсте, попушта, прави се глува и слепа... доживљава тако дубока понижења за која верује да није ни свестан колико је понижавају.

''Шта сам ја?'', пита се, ''Беби ситерка?! Чувам децу док он дрка у другој соби? Неки монструм који живи без секса?

А он,  срачунато заборавивши новокупљени порно цд у кућном биоскопу, шаље јој јасну поруку:

''Мрзи ме да се преврћем са тобом по кревету, мрзи ме да се трудим, да те чекам док свршиш, па ако те не дочекам да ми се после ту мусиш, још морам да пробдем ноћ у некаквим одгонеткама за тако просту ствар коју само ти компликујеш! Кад си издржала пола гдине, издржи још коју годину док беба не порасте, па да се не штрецам на сваки шушањ! Ја за то имам своје алатке, безболне, брзопотезне, јасна веза даљинац-око-рука-ђока!''

Вероватно је била преосетљива онако како је то свака трудница, али након порођаја је било још горе. Није одмах могла да поврати килажу, тело јој је омлохавило, груди ишарале венама, крупне и тешке из којих непрекидно штрцка млеко, а чим спласну жлезде претвориће се у две кожасте вреће без садржаја. А некада се поносила својим младалачким грудима и заносно их истицала. Ово је њихов последњи период славе, иако није баш заводљиво уснама дотицати нешто што знаш да је храна за твоје дете, јер сваког часа може да се пробуди и затражи да сиса, а брадавице мокре од његове пљувачке. Мисли и како то више није предмет предигре, већ тамо нечија флашица за млеко која мора да остане стерилна...

Она се свако вече тушира, брије ноге, мирише, пере зубе, облачи чисту и испеглану спаваћицу. Док седи, провирује ногу голу до бутине иако сада и није тако репрезентативна, али је бар њена. И он се угојио, променио, остарио, оседео, има перут коју непрестано треби и сеје по читавој кући, тачно га можеш пратити по трагу љуспи на наслонима фотеље, двоседа, троседа, лавабоу у купатилу... Како то да је он њој још увек привлачан?

И ништа. Очекује га, ослушкује. Хоће ли је пожелети? Хоће ли бар ишта наговестити? Тако је прошао први месец. У реду, обилно је крварила и није било реално, ипак загрљај је био дозвољен, али није било ни тога. Пољубац увек, али ни један једини.

А онда је уследила оглодана, рашрафљена, обљутавела сексуално-брачна конверзација:

- Хоћеш да расклопимо кревет?

- Што, јел` се теби расклапа?

- Ма, не. Онда ћу ја да спавам на овако нерасклопљеном.

- Добро, ја ћу код деце, за случај да се пробуде...

Или:

- Иди се истуширај – позив.

- Мрзи ме, сутра ћу – одбијање.

Или:

Он: мази ме, никад ме не мазиш.

Она: зато што заспиш после пет минута.

Он: па када сам уморан.

Други су вероватно апсолвирали искреност, али код њих је она још у повоју. А када се осмелила на озбиљан разговор, упитала га је: Шта је то што му недостаје, што му је потребно а налази само у виртуелној стварности као некакав тинејџер у порно часописима или тврдим порнићима. Рекао је да га пали секси рубље.

Постала је безобразна онако како никада није мислила да ће бити.

''Показаћу ја њему секси рубље!''

Сутрадан је потрошила две месечне плате у еротик шопу. Купила је корсете и бодије у свим замисливим бојама, прозрачне комбинезоне, пенушаве килоте, лисице са перјем, бичеве, чизме до бутина са штиклом дванаестицом, платинасту перику, миришљаве свеће чији восак се накапава на брадавице, све могуће препарате за продужавање ерекције да му осигура издржљивост... Продавачице су је испратиле до таксија са пет огромних кеса као какву порно диву!

Комшије су били сведоци њиховог помирења. А они данима нису могли да сакрију отете осмејке у угловима усана на хаустору. Отворено су их оговарали. Једна баба се чак усудила да упозори на кршење јавног реда и мира, да ће звати милицију ако се још једном понови.

- Ја то не умем тихо да радим – рекла је – Ја сам свеукупно једна веома гласна жена, и у свађи и у љубави.

Тако се родила још једна девојчица. Из огромне, али краткотрајне страсти.

ТАЧКА ДОДИРА

''Са собом на ТИ''

Прва ноћ са напуцаним зеленооким камионџијом донела је прекомерно узбуђење, свест да се опет чини нешто забрањено и тајно, али не и прљаво и недопустиво. Није се јавила савест иако је очекивала. Проверавала је себе, све време се питала, искушавала. Тек два дана касније, код куће, по огромној страсти, заборављеној и заспалој, коју је осетила према мужу који се вратио из викендице, препознала је сопствену кривицу коју је маскирало узбуђење. Подала му се похотно, жудно, бесрамно.

- Много си пила – одгуркивао ју је, с неверицом посматрајући своју жену коју никада није видео у тој мери чулну.

- Таман колико треба – одговорила је привијајући се мазно уз његове бутине.

Два оргазма за редом, то никада пре није доживела. Запалила је цигарету и замислила се. Зашто данас није могла да доживи оргазам са љубавником, а са мужем овакав немерљив ужитак? Њен философски ум разумео је новонасталу ситуацију на себи својствен начин: у средини је грех, са једне стране пут до греха, са друге пут од греха. Кајање је узбудљивије од самог узбуђења!

Сутрадан је отишла у салон да стави силиконске нокте, прекосутрадан је променила фризуру, данима већ не једе ништа, препланула је и може да одене три броја мање фармерице, пушта гласну музику, смеје се на сав глас, разговорљива је и љубазна према свима. Околина опажа драстичну промену. Колегинице је питају:

- Шта си ти толико полудела?

- Како, зашто? Па, нису ми ту деца!

- А-а! – јасно је мајкама које нису успела да утрапе децу за летњи распуст и покоравају се целодневној колотечини.

- Осећам се као да имам шеснаест година, и пева ми се, излази, лудује...

Обиље радости преточене у набој енергије оцртавала се на свакој црти лица, осмех је био чаробан, поглед влажан и грозничав, тело је плесало ходајући, угибало се мазно и сладотрасно. Сви су је гледали помало у чуду, помало у удивљењу. Један добављач, спазивши је у дворишту, узвикнуо је:

- Како си се ти тако пролепшала за само недељу дана?

Она га је наградила дивним осмехом и прошла покрај њега као грација.

После свих и Стеван је другим очима погледао своју жену. До јуче раздражљива, плачљива, нерасположена или нервозна, а сада плови канцеларијама као нејлепше привиђење, бестелесна, жудно растворених усана, са две-три мрљице од узавреле крви на јагодицама. Толико женствена да се следио. У такву се заљубио, такава је некада пред њим и за њега била. Шта то значи? За кога је сада таква? Немогуће да је за њега, он се није мењао, није је храбрио, десет година је исти, непромењен, решен да се не мења! Пре неко вече је изашла са другарицама, после тога је цео дан провела код маме, синоћ се опет око девет некуда изгубила. Неколико пута ју је опомену да се недолично понаша, а она је планула:

- Не прашташ ми чак ни веселост! Целе зиме: што си нервозна, што само плачеш, што негде не изађеш, а гле сад?

- Али ти претерујеш. Разумем да су ти живци ослабили, али...

- Са мојим живцима је све у реду. Ја сам само решила да се забавим, да искористим време док су деца са бабом и ништа више. Зашто ти то толико смета?

- Другачија си, не препознајем те.

- Па, јасно. Оваква сам била некада, без обавеза и принуде које су ме претвориле у надрндану бабу.

- Ти стварно не једеш ништа? Разболећеш се.

- Да и тебе једном чујем како бринеш о мени – рече нехајно и осмехну му се пребацујући кратки болеро преко рамена. Била је спремна за излазак.

Све је било једноставно док се девојчице нису вратиле. Вече пред њихов повратак седела је у малом, изнајмљеном стану, у Бреговитој улици, на фотељи уз прозор вечито спуштених ролетни, пушила полагано одбијајући димове у страну лаким забацивањем главе док су јој образи бридели од минуле милоште, а очи одавале мутан сјај згасле пожуде и жала.
- Нећемо више моћи овако често да се виђамо – рече промуклим гласом, полушапатом. 

Он је седео на ивици размештеног кревата на коме су се јастуци, чаршав и фротири замрсили у чвор, осећајући да се осим постеље хлади још нешто што тек сада никако није хтео да се хлади. Пушио је нагнут над сточић бочно постављен уз кревет, посматрао њену одбачену шналу и чашу испијеног пива по чијим ивицама се скорела пена образујући смеђкасте арабеске око трага кармина вишњине боје. Ништа није рекао. Врхом запаљене цигарете одгуркивао је опушке у пепељари.

- Због деце... – додаде она прочистивши грло, устаде са фотеље и поче се облачити. Када је пружила руку испред њега да дохвати несесер са шминком, он је зграби за зглавак, повуче ка себи и загледа јој се у очи.

- Знам – рече лагано трепћући – очекивао сам да ће доћи и то, али оно што нисам очекивао је...

Нагло заћута, пусти је и одмаче се, машивши се за кутију цигарета да припали нову. Она му је истрже из руке и сакри за леђа.

- Шта ниси очекивао, кажи?

- То ми се код тебе допадало од првог дана.

- Шта?

- Што ништа не може да остане недоречено, што све знаш, али хоћеш да изанализираш.

- Ја волим да чујем.

- Да, али... Дошла си јуче у пет после подне, провели смо прву заједничку ноћ, заједничко јутро, читав дан и ја сам све време очекивао да ће доћи час када ћеш рећи: ''то је то, од сутра мора бити другачије'' и сматрао сам то као нешто сасвим нормално, јер и сам знам да када дођу деца неће бити начина да ми се оволико посветиш. Али, нисам очекивао... – он опет запе и недорече. Она је разумела и ћутала.

- Све ти је јасно – рече он – видим ти из погледа.

Подиже јој браду и загледа се у очи. Она је заиста гледала трен-два озбиљно, са потпуним разумевањем, али не издржа, осмехну се и искоси поглед.

- Нећеш се извући да не кажеш – рече.

- Па, добро. Ходи овамо, лези ми тако на груди... Ах, како је ово дивно, како ми пријаш. Тридесет сати смо заједно, а као да си малочас ушла на врата и уплела се у перле на ходнику.

Насмејаше се. Она подиже главу, потражи његове очи, намести браду у удубљење између његовог врата и рамена очекујући да настави. Читавог живота само јој је једно недостајало. Да разговара, да анализира, да јасно каже сваје и чује туђе мисли и осећаје, да се у причи нађу и разумеју. А сада то има пред собом, али забрањено. Он поче да је милује провлачећи прсте кроз њену косу и рече:

- Када би постојало нешто највише, више од стапања двоје у љубавном заносу, ја бих са тобом само то и хтео, али, рекао сам ти већ, ја сам баксуз, на мене се живот окомио да ме кињи. Неко хоће богатство, каријеру, путовања, велике ствари и то добија, а ја хоћу само једно једино срце које осећа исто што и ја и то ми увек измиче. Почело је све као обична авантура, мислили смо да ћемо се видети неколико пута, утолити страст и отићи свако на своју страну, али ја сам остао затечен. Тек сада када знам да од сутра мора да се све измени, осећам неодољиву жељу да те задржим, осећам да... да сам се заљубио.

Њој се замагли поглед. Иако је очекивала да ће баш то рећи, начин на који је то изговорио, боја гласа, неописана блискост и нежност коју је у тренутку осетила, уздамара срце, помути свест до те мере да је све што има тамо, код куће, постало неважно. Она му понуди своје тело као најтоплије скровиште.

Има људи који уживају у вербализацији односа, посебно жена. Својеврстан је ужитак или, како је волела да каже, ''ментални оргазам'' управо у артикулацији осећања, анализи сексуалног чина. Али у вербализацији има одвише трошења. Емоције које се испољавају, иако се уједно и одржавају, на неки несхватљиви начин се и празне. Такво биће убрзо има потребу да промени објекат свога дивљења, тражи непрестано узбуђење и када се оно од навике и дуга времена исцрпи, неминовна је промена. Они, пак, који су вербално шкрти постојанији су у емоцијама, не одливају се, верни су заувек. Она је осећала да ће доћи време када ће се њен љубавник заситити да своју љубав нештедимице излива само на њу, када ће се окренути новим задовољствима исто онако како је знала да ће је муж, постојано и једнако ћутљиво, волети до смрти.

Постала је зависна од обе крајности љубави, препуштала им се без остатка и труњка кривице, волела обојицу онако како се само пожелети може и постала пасионирани поборник да свакој жени требају двојица мушкарца да би била потпуно срећна. Страст према љубавнику донела је и страст према мужу. Доживљавала их је као целину која се само телом располутила, али која, образујући две сасвим одвојене целине, тачку додира налазе управо у њој самој.

Сан јој се остварио. Постали су једно. У њој.

Ход по ивици опасности, зачикавање и изазивање, провоцирање до које тачке су спремни да иду због ње – доносили су јој незапамћену насладу, премда у тој наслади није било ничега од егоизма, покварености и препредењаштва. Колико је примала стоструко је враћала. Способна је да загосподари, да учини партнера јединственим, непоновљивим, и тек када у његовим очима назре мешавину самозадовољства и потчињености, осећа срећу.

Истина је била сасвим проста: женствена је, пожељна и вољена. То што је за такво осећање морала да прекрши конвенционална правила, да изађе из оквира морала и баци за леђа многе идеале, било је само још један разлог за досезање врхунца.

ЗЕЛЕНООКИ КАМИОНЏИЈА

''Са собом на ТИ''

- Није тачно да нема посла, него, бре, неће да раде! – Јана је чула Стеванов глас из суседне канцеларије сваки пут када би његова заменица Жосна ушла са обавештењем да неког од запослених треба отпустити, због проневере, неспособности, тврдоглавости или зато што тако похотно и крајње безобразно ''као во'' гледа њену кћерку, уображену Векицу распоређену на место првог комерцијалисте.

Стеван је олако подлегао мишљењу своје заменице без икакве претходне провере или саслушања окривљене стране, већ је театрално, нагласивши да је сам донео одлуку, без икаквих утицаја са стране, пред целокупним колегијумом уручивао отказ.

- Макар одлазе са двоструким платама – чула је остале како шушкају, вероватно у томе налазећи једину утеху, јер је свакоме отказ висио над главом само ако се замери Жосни или ако јој се потрефи лош дан. Јана је одмах било јасно ко у њиховој фирми ведри и облачи. У свом правдољубивом духу неколико пута је реаговала, али када су је руководећи погледали тако као да је она овде само декорација, схватила је да треба другачије да приђе мужу.

На место претходног, истина неодговорног и заборавног, али веселог младића, примљен је кум жене која је радила у малопродаји. Жосна је обавила разговор, прегледала препоруке и, не вадећи цигарету из накарминисаних усана, отегнуто изустила:

- А када можете да почнете са радом?

- Одмах – одговорио је младић од својих двадесет осам година, средњег раста, уредне италијанке и прелепог осмеха. Она диже обрву, намах освојена спремношћу. Искоси главу да јој дим цигарете не улази у очи и запита:

- Овде пише да возите камион?

- Радио сам четири године за једну велепродају у унутрашњости, водио магацин са три хиљаде седамсто артикала и, да, возим и камион.

- Лепо. Нама баш треба возач камиона.

Истог дана је примљен и Жосна је ишла директору да се похвали како је најзад пронашла ''ваљано чељаде''.

- Да ти га доведем? – упитала је страхујући да ће пристати и тиме показати неповерење.

- А, не, верујем у твој суд – рече Стеван погађајући тачно оно што је хтела да чује – Немој само за месец дана да дођеш са причом како је лењ и лопов.

- Не брини, Стево, одмах сам му рекла за прековремени рад, а лопове намиришем на километар.

Рекавши то, заменица директора одмаршира пут своје канцеларије, остављајући директора да неколико пута за њом заврти главом. Ретко се налази данас тако предан радник. Она није одлазила кући и када се сав посао приведе крају, напросто је уживала да се завали у фотељу, пали цигарету за цигаретом и врти бројеве телефона свих знаних и незнаних, актуелних и потенцијалних потрошача. Свакоме је умела да приђе, за свакога је имала ексклузивну причу. На самом почетку, док је фирма још била у повоју, дошла је као комерцијални саветник на месец дана да пријатеља из дитењства и школског друга, Стевана Комракова, уведе у посао. Довела је војску својих некадашњих комитената, упутила их, у два дана распродала све расположиве артикле и нагнала Стеву да путују за Кину, на сајам играчака, где су уговорили своје прве послове. Од тада, био је везан за своју сарадницу као за насушни хлеб. Свако је могао да јој приговара да је аљкава, да занемарује децу, да не иде кући зато што приватног живота и нема – али за њега је била виртуозно пословна жена. Истина, била је мајка троје деце, већ годинама разведена, ужасно депресивна што килажу никако да доведе на девојачку иако је била у четрдесетим, бахата у опхођену са колегама, чак је и Стеванову жена сматрала сувишком који квари општи дух којим је донедавно неприкосновено владала. Стеван се није мешао у доношење одлука, препуштао јој је организацију и продају, док се сам искључиво бавио проширењем послова и маркетингом. Јанин долазак је, свакако, унео пометњу, али већ након неког времена, када се она приклонила нижим слојевима запослених, Жосна је схватила да је треба држати на оку, унапред припремити пар смицалица ако одлучи да смета и ствар ће бити под контролом.

Сваки пут када би нови младић ушао у канцеларију по неки налог или се затекао у заједничкој просторији да попије кафу, сео у угао и натукао качкет са логом фирме до очију, Јана је осећала да је стрељају два маслинасто-зелена ока из којих врца електрицитет. Намах би се најежила од главе до пета, стресла и наставила започети посао.

Други дан опет исто. Уђе, поздрави се, седне у угао а она и да не погледа на ту страну осећа ватрено зелени поглед. Читав дан она би носила пред собом те очи, ништа друго, само очи и питала се како је могуће да је толико дотиче набој еротичне енергије у њима.

Она се није много уносила у пословне задатке, обављала их је потпуно свесна да од ње ништа не зависи, да је овде само као Стеванова сенка и Жоснина потпора. Одмах је разумела односе у фирми и била је довољно промућурна да после првих неколико безуспешних покушаја да унесе нови дух у канцеларије, одустане и посвети се површном надгледању. 

Код куће су је чекале уобичајене обавезе, хладан однос са мужем без икаквог изгледа да ће се ма шта променити, а када би се замислила над својим испразним животом увек је долазила спасоносна мисао да је она, пре свега, креативна личност, да њено време тек долази, а до тада треба само да слуша, упија и сакупља грађу.

Нешто од досаде, а нешто од изненађења обратила је пажњу на новозапосленог момка који је, по свему судећи, био њоме више него опчињен.

- Видиш оног малог, новог – рече она Лидији када су у паузи пиле кафу.

 - Шта с њим?

- Када год га погледам имам осећај да бих га гурнула у неко жбуње и...

- Јана?!

- Магнетски ме привлачи.

- Није ништа посебно, али истина је да има у њему неке сирове еротике.

Обе гледаше преко шољица кафе у младића који је пословао око камиона паркираног у дворишту. Посувраћени рукави одавали су чврсте бицепсе, мајица је готово пуцала од ширине леђа која су се завршавала малом, чврстом задњицом.

Наиђе Стева у елегантном оделу, са лакованим ципелама, добаци нешто женама и настави према камиону да изда упутства. Када се нашао тик уз младића, Јана није издржала да не почне у себи да их упоређује. Све што је једном недостајало имао је други. Када би било некако могуће спојити их, био би то савршен мушкарац, закључи. 

- Ниси се поштено одморио пуне три године – рече Јана мужу када су се нешто касније нашли сами у канцеларији – ни један једини слободан дан, изузев првог јануара, Божића и Васкрса. Радио си чак и болестан. Зар не мислиш да би било добро да пођеш са мајком и децом у викендицу макар на четири дана? Ја сам се сада оспособила у свим пословима, мењаћу те у фирми.

Он је прегледао јутарњу пошту седећи у својој директорској фотељи, док се Јана надносила над њим, ослонивши једну бутину о радни сто. Носила је сиву ситно карирану сукњу која се звонасто ширила до испод колена. У овом положају сукња се задигла и прешла ивицу колена, а мали шлиц се напео преко бутине у свиленој чарапи. Она покупи неку трунчицу са сукње и помисли како изгледа знатно виткије.

- Тераш ме? – рече Стева кратко је погледавши.

- Јаој, терам га!? – она подиже руке у знак протеста – Не терам те, предлажем ти да се мало опустиш у природи. Знам колико волиш ту кућу. Покосићеш плац, проверићеш филтере у базену са кишницом, уредићеш да се дератизује таван, накотили су се стршљени...

- Боље да останем у фирму, имаћу мање посла! – нашали се он.

- Добро, може то све и баба да уреди без тебе. Али промена би ти пријала.

- Ту си у праву.

- И да мало будеш са децом, толико су те жељне.

- И то је тачно.

- Ако ти нећеш, ја ћу поћи...

- А, не, не, не... Нећеш сада узети најбољи део колача! Уосталом, видећу. Можда и решим да одем за викенд.

Решио је. Отишао је. А Јана је имала викенд за напуцаног зеленооког возача камиона. Сан сваке еманциповане жене!

КУЛТ БАБЕ У СРПСКОМ НАРОДУ

Баба је довела девојчице са једномесечног летовања у викендици и само што их је Јана изљубила и изголицала, скувала је кафу и села преко пуата своје свекрве која одмах отпочиње са  хвалисањем:

- Да је Маша код мене да видиш како би се распричала, како би све знала. Ево, Машо, реци мами како се презива баба Бија?

Двогодишње дете ћути и пући усне.

- А кажи шта ти је донела тетка Анђелка?

Маша и даље ћути.

- Гле, интересантно – чуди се баба – Неће да прича. Па, што не кажеш? Сад се постидела.

- Таква је она – Јана слеже раменима – ја сам вам то већ рекла: адаптира се ту где је. Ако је код маме неће да прича са бабом, и обрнуто. Она је увек лепо причала...

Старица пречу ову примедбу и настави:            

- Али све је знала. Само брбља, прича... Када смо биле у комшилуку неко је споменуо да се пореметила ногица од стола и после, комшија зове на телефон, а она: јесте ли звали мајстора да поп`ави сто? Еј, замисли, она се сетила тога! А што се лепо поздравља! Неће да легне док се са свима не поздрави. Тек наједном, само што смо угасили светло, кад она: нисам тети рекла лепо спавај, лепо сањај. И трчи код тете у собу. Је ли, лутко, а на ком спрату живи баба?

Дете једнако ћути играјући се својим играчкама којих се зажелело.

- Ти си на седмом – подсећа је баба упорно – а баба? На че-твр-том. Јел` тако? А тетка- Вера, на ком спрату живи тетка-Вера? Вид` неће да прича. Па теби овде, код маме, одмах маца поједе језик. Је ли, бре, Јана, шта то радите детету? – као шалећи се додаје.

- Она ће лепо причати, само да ви одете и да се опусти. Увек је лепо причала – Јана лагано губи стрпљење.

- А тек слова што пише – досети се баба – Вера се запањила да уме и ''т'' да напише. ''А'' и ''т'' већ зна и то је њу баба научила, а ви сада учите даље. Мора дете да се учи, да му се прича, код бабе би она све знала и да броји и да црта... Покажи мами колико имаш година. Овај савијеш и овај, т-а-к-о. Браво!

- Она је слово ''а'' одавно научила да пише – Јана је већ резигнирана толиким хвалисањем, устаје, тражи свешчицу за вежбање и показује детиње невеште покушаје да савлада линију и образује слово. Опажа се да је то ''а'', мада мало накриво. Али, баба, по обичају превиђа и придаје незнатну пажњу чињеници да је то Јанино дете, да се и она једнаком пажњом брине о њој, учи је, прича јој... Јана је хтела да каже како она жели мисаоно, суптилно, одмерено дете, а не папагаја и алапачу које ће само да понавља оно шта јој се натура да понови. Није издржала, па и рече нешто у том духу:

- Ми девојчице никада нисмо форсирали да пред гостима изводе представе, певају песме или рецитују. То је за мене насиље над дететом, лично хвалисање, јер се при том не води рачуна да ли се оно можда стиди и снебива. Ако само хоће то је друго, али ако одбија зашто га подметати само да бисте задовољили сопствену сујету?

- А што је лепо какила! – бубну баба сасвим пречувши снајине речи – Редовно. И то не кликерчиће, него онако фино. А то сам јој ја укинула слаткише, грицкалице, нема... Воће у одређено време, руча лепо... Спава од два до четири и опет легне у пола десет...

- Ја нисам кд куће од два до четири, она са мном иде у банку у то време, јер морам да предам пазар из продавница. После се вратим у фирму, а тата је чува па заспу заједно у шест после подне и нормално да неће да легне до два. А када дођем кући триста грама чоколаде стоји на сред стола и, шта ја ту могу? Сваки дан је тако.

- Значи мој син кривац? Па, грдићемо га.

- Него шта него је кривац! – Јана већ урла – Када дођем мртва уморна, имам толико обавеза да не знам где ми је глава. Тона играчака по целој кући, мрве, судопера пуна судова, непоклопљене шерпе по шпорету, нераширени и неопеглани веш, све од ручка остало на трпезаријском столу... И смучила сам се сама себи са оволиким жалопојкама, када већ не умем то да прекинем и да нешто променим. Када већ толико радим дај да узмем некога да ми макар у нечему помогне. Али, не! Сада није време, немамо. Па, ко онда има ако не ми? Читала сам код Ане Достојевски како се мучила са двоје деце и домаћим пословима, а онда каже: имам дадиљу и куварицу. Мајко мила, па где би мени био крај са дадиљом и куварицом? Ја немам ни мајку, а свако ваше чување деце обије ми се о главу: придике, савети, оптужбе! Ви сте најбољи, ненадмашни, све сте проценили, све сте унапред видели, спречили или подстакли. Научили сте ми дете на ком спрату живите и како се презива тамо нека баба, само да се хвалите пред својим пријатељицама и комшиницама, а не видите испразност и прозирност тих фраза. Али она је паметна мамина девојчица и видите како неће да одговара на суманута питања. Ја сам се увек њима двема поносила када почну да их гњаве у лифту: па како се зовеш, јел слушаш маму, а оне се намрште, љуте и само стрељају погледима. Лепо кажем комшијама: оне не одговарају на таква питања. И на томе се заврши. Увек сам их у томе подржавала и ценила. Касја је са три године хтела да усред зиме носи мој велики сламни шешир за плажу. Нека је, нек` носи. У колицима се возила у пртљагу, а пролазници ме опомињу: зашто возите празна колица, не ваља се. Нису празна, кажем, и показујем на ножице које провирују. Треба бити свој, имати личност; оне су шкорпије, морају да буду особењаци!

ПРЕДИЗБОРНА ТИШИНА

''Са собом на ТИ''

''Покушавам на све начине да допрем до тебе. Знам да ниси ни за какав разговор, али не дам ти да сама пролазиш кроз све то. Волим те и никада нећу одистати од тебе, једино ако ти то тражиш од мене! Ма, нећу ни онда, јер те превише волим. Волим те и не дам те никад!''

Ова смс порука коју је Јана добила од љубавника непосредно пре њиховог раскида, а коју је од речи до речи упамтила понављајући је бесконачно као некакву мантру којом је хранила сопствени егоизам, сада се сама од себе уплела у њене мисли. Хтела је да га подсети на те речи, да му предочи како није издржао ни један једини месец, да је недоследан и неистрајан, млаких емоција које згасну код прве препреке, да нуди само речи, речи, речи и ништа више... Али, од кнедле у грлу није могла ни да дише, камоли да проговори.

- А шта ми је друго преостало? – предухитрио је – Ниси ми дала избор! Очекивао сам макар једну твоју поруку дневно, једну једину реч, као сведочанство да ти је стало, макар само да ми помогнеш да некако прегурам наш раскид.

- Мислиш само на себе – прошапутала је Јана – нисам могла да ти пишем, да се чујемо, не дај Боже видимо, јер тако никако не бих исрајала.

- Ја мислим на себе? – узвикнуо је – Ја? А не увиђаш колико је себичности управо у овоме што си сада изговорила. Ти си ме ставила пред свршен чин. И то у једном једином часу. Како си ме само одувала! Увече пишеш: спреми миришљаве свеће, уље од чоколаде, ово и оно – а ујутру, шта? ''Предизборна тишина!'' Тако си ми написала, иако никаквог избора није било, иако ми је одмах све било јасно.

- Шта си се ухватио за ту ''предизборну тишину''? То је тада било актуелно и зато сам тако написала!

- Али, неистинито.

- Ко је она, је л` је знам? – упитала је изненада, све време очекујући моменат да задовољи знатижељу.

- Знаш. Сања. Била је на мом рођендану, тада си је упознала. Другарица моје сестре.

''Сања? Ах, да!'', синуло јој је, ''Лешникова коса, бадемасте очи, широко срцолико лице, ситна, птичја грађа, мало погрбљена леђа и заносно велики осмех.'' 

Савршено му је пристајала.

Настала је тишина. Он ликује, а она се упиње да изгледа прибрано. Припаљује цигарету, прсти јој лако подрхтавају. Види то и сама. Види и он.

- Она је на мене чекала годину дана – наставља он самозадовољно – питао сам је што то никада није показала. Рекла је: ти си увек био окупиран неким женама, нисам хтела да се намећем.

- Јеси ли се заљубио? – упита Јана дубоко удахнувши дим цигарете.

Неодређено је климао главом. И јесте и није, па додаде као оправдање:

- Тек недељу дана траје.

Јана помисли како се у њу заљубио баш у тој првој недељи. Све је почело као авантура, а завршило у ковитлацу емоција. Увек је наглашавала да ће та занетост проћи, да у њиховом односу чињеница да чине нешто тајно и забрањено игра велику улогу, да то појачава емоције, узбуђује их и подгрева. Није јој веровао. Скакао је на макар какву инсинуацију на ту тему, говорећи: ''можда ћеш се ти охладити, али ја никада!''

А шта је сад ово? Месец дана се нису видели и већ нова љубав! Знала је боље од њега колико је неправедна, колико нема ни најмање права да буде љубоморна или да му нешто пребацује. Оставила га је на цедилу, без имало срца, готово ликујући. Одбацила га је као изношену мјицу која јој је досадила. Не, као, већ баш тако. И не само то! Јани је потпуно јасно: да је рекао не, немам девојку, још увек патим за тобом – она би испушила цигарету, устала и отишла са изразом бесктрајне досаде, сигурна у свој успех и тријумф. Овако, била је одмах изиритирана. Иако јој није пало на памет да га пољуби када је ушла, након признања, прво што јој је било у глави је да провери колико је имун на њу. Хтела је да га додирне, да га пољуби, да он пољуби њу, да се загрле... хтела је да провери хоће ли преварити Сању!

''Хоће. О, хоће!'', пролете јој кроз главу када је прибио уза зид и загњурио главу у њене груди, са уздигнутим, тврдим брадавицама које су као две малине изашле из брусхалтера и отимале се из деколтеа.

И тај ''накси'', увек у правом тренутку права ствар:

''... на крају ћеш ме оставити, е, то би и блесав видиоооо...''

Дохватио је даљински и појачао до даске. Затворио је очи, забацио главу, видела је две сузе како се пробијају кроз густе трепавице и клизе образима.

- Сећаш ли се ове песме? – упито је са главом у истом положају, само је мало растворио капке између којих су сијале зенице – Све сам предосетио, иако сам веровао да се међу нама никада неће завршити!

Мушке сузе су јој биле довољна самопотврда. Одгурнула га је и пошла да покупи своје ствари по које је и дошла. Тренерка је стајала на истом месту, на горњој полици ормана, десно. Спаковала је у кесу.

- Узми и оно – подсетио је када је затварала вратанца.

- Поклони Сањи – рекла је. Била је то лепа, лагана, тамно браон туника са дубоким деколтеом коју јој је купио за Нову годину, а није успела да је однесе кући.

- Твоја је – одговорио је и додао уз смешка – а и она нема...

Зауставио се и насмејао готово сетно. Сетила се Сањиног равног попрсја и разумела шта је хтео да каже. Њој не би стајао тако дубок деколте. Опет му је унела своје груди у лице и миловала га по коси. Борио се неколико тренутака са жељом да је додирне, али није издржао. Страсно су се љубили, додири су се претварали у грчевите стиске, а суздржавани уздаси наједном пробише покорицу дистанцираности и претворише се у ропце.

Покушала је да прекине игру када је осетила да губи главу, али није попустио. Жустрим покретом руке стргао јој је бретел мајцу са рамена. Синуше заносном белином њена округла рамена и две пуне дојке. Дохватио их је обема шакама, а оне су кипеле између прстију. Брадавице су га мамиле својом распупелошћу. Вршком језика опробао им је слаткоћу, а онда их усисао уснама до ареоле. Јана је тихо јечала и увијала се читавим телом, напипавајући му шлиц фармерки који је претио да ће пући. Када је повукла рајсфершлус на доле, разгоропађена неман као исукани мач се баци на њу и удари је у стомак. Гаћице су саме од себе склизнуле до њених глежњева; она ослободи једну ногу са сандалом са високом плутаном платформом и белим каишићима преко беспрекорно маникираних ноктију и, савивши колено, ослони је о зид. 

Додирнуо ју је између ногу и полизао прсте. Обожавао је њене сокове који су га помамили као бика. Зарио се у њу једним одсечним трзајем мале, тврде задњице коју је она стезала са обе руке. Одувек се поносио својом обдареношћу, али је наилазио на проблем у вођењу љубави, јер многе жене са којима је био нису могле да поднесу величину његовог уда. А она као да је била саливени калуп баш за толики уд. Одговарајућа канија за његов мач.

Бездан у њој се обави око пениса са хиљаду сићушних мишића као хиљаду прстију што му је донело неслућено задовољство. Као мач у камену, пенис је био у њој, док га је она зналачким потезима своје унутрашњости без и једног видљивог покрета, у лаганом ритму усисавала и пуштала. Није могао да издржи набој...
- Сврши у мене... – шапнула му је у потиљак – сврши и гледај ме у очи!

Експлодирао је од тих речи исто колико од њене љубавне вештине и срушио се на под.

Јану је блага несвестица још увек држала док је навлачила гаћице, поправљала брусхалтер и бретеле на мајци, узимала ташну, кесу, откључавала врата и излазила.

Није се ни осврнула, покушавајући тиме да докаже колико јој је растанак тежак. Али, када би о свему дубље размислила вероватно би њено осећање морала, које се подвело под слабе категорије, успротивило и запала би у самоосуду. Зато не размишља дубоко. Кад се помене ''дубоко'', само јој једно пада на памет.

Узбуркане емоције је донела кући, као и прељубничку одежду сакривену на дну кесе. Нешто се збивало и неизвесност догађаја је до те мере узбудила да се затворила у купатило, напунила каду врелом водом, сипала купку, уронила мазно се увијајући као пред очима некаквог распомамљеног аудиторијума који само у њеном телу налази ужитак. Понела је тек скувану кафу у порцуланској шољици, пепељару и цигарете и све то пажљиво одложила на веш машину, уз руб каде. Недостајала је само музика... 

Очекивала је навалу депресивних и самосажаљививих мисли, али уместо њих опхрвало је ново узбуђење. Довољна је сама себи. Понекад. Уживаће у себи као што то до сада никада није. Пружиће сама себи непоновљиво задовољство, неће се постидети пред собом, волеће се као што је ретко који мушкарац може волети, миловаће се по читавом телу, истражиће сваки завијутак, превој, дотаћи ће сваки нерв, разбудиће чула, свршиће.