АПАТИЧНА ИМПОТЕНЦИЈА

''СА СОБОМ НА ТИ''

Стевану одједном недостају девојчице.

Због радних викенда својих родитеља биле су осуђене да се сваког петка после подне пакују и одлазе код бабе до недеље навече.

А некада су другачије маштали.

Још онда када нису имали децу.

Узеће рент-а-кар, одвешће се на Авалу, Космај или Кошутњак са још две-три породице најближих пријатеља; распалиће роштиљ, хладиће пиво на неком брзаку, јуриће срне и дивље зечеве, пуштаће змајеве, бацати фризби или се такмичити у ''врућим кромпирићима''. На путу назад, деца ће заспати у њеном наручју, уљуљкана вожњом. Лагано ће их ставити у меке, ваздушасте постеље и остати загрљени на вратима да још неколико тренутака посматрају своје уснуле анђеле како се гнезде и мешкоље још једном у сну преживљавајући узбуђења уз маму и тату. Онда, осване недељно јутро. Заједничко распремање куће. Породични ручак. Увече гости долазе на монопол или партију ''човече, не љути се''. Прегрме радну недељу са лакоћом зато што знају да их чека богато испуњен викенд.

Шта је остало од њихових младалачких маштања? Ништа. Само непрестано премеравање ко је више радио, ко је уморнији.

''Ти си устала у шест, а ја у пола пет!''

''Да, али ти си легао одмах после серије у дванаест, а мене су деца будила до два иза поноћи''

Истина је да обоје раде до изнемоглости. Да не лежу у кревет као у серијама, уз књигу или лаптоп, већ се, у правом смислу речи, онесвесте од умора и проведу ноћ у агонији самртника. Истина је да је живот постао пресуров. Сваки тренутак проведен са пријатељима, уз добар филм или излазак, украден је од нечег виталног за опстанак. Или су се лишили сна, или довршавања обимне папирологије која се приуштеним задовољством одмах удвостручила, или су закинули од дечије игре. Ако један узме три слободна дана, други ради као коњ да надомести то одсуство. На озбиљне болести нису смели ни да мисле. Температура од 38 се сматрала подношљивом уз гомилу бруфена, андола, фервекса, чајева и облога од комовице. Накљукаш се изјутра и тако надрогиран – правац на радне активности. Као у затвору.

Нико те не пита, нико ти не указује милосрђе, а сви мисле: лако је вама, ви сте приватници, радите за себе, газде! ''Нисам свој газда, него сам свој роб'', мислио би Стева тада са презиром.

Клацкалица никада није у равнотежи, свако се бори да док се вине у висине оног другог стровали у низине. Висина је била мерна јединица за одмор.

''И на сву муку, само ми је још фалило брачно неверство'', помисли Стева са горчином.

Када је отпратио Весну, Јана је већ била пијана као тресак и одмах је заспала. Одложио је разговор за сутра увече.

Он је нешто говорио о великим курчевима, њеним скривеним фантазијама и сопстевној неспособности да је задовољи, док се она мучила да надвлада мамурлук, поспаност и нервозу. Мисли су каскале или налетале у бујицама међусобно се сударајући уз заглушујуће праштање у мозгу. Синоћ је њен муж био двоглав, а вечерас има тако страховито велику главу да је непрекидно трептала не би ли се величине довеле на разумну меру. Или је то све последица теме.

- Ко је помињао величину?

- Ти.

- Ја?! Ни о каквим величинама нисам говорила.

- Била си пијана и јасно да се сада не сећаш.

- Све и да сам тако нешто рекла, треба да ти је јасно да ћу у бесу и револту свашта да кажем само да бих скренула пажњу на подтекст. А подтекст је сасвим јасан. Фали ми секс, хоћу да водим љубав са тобом, желим те у себи, хоћу, бре, да се јебемо, јел` ти то јасно, човече? Излудех жива, ноћу шетам, пушим на тераси, презнојавам се, гле, колике ми бубуљице искочиле! Али, доста сам се ја теби наметала. Потребно ми је да знам да и ти мене желиш истом снагом, а не да правиш алузије како ми чиниш некакву услугу. ''Па, добро, ако си баш навалила.'' Чуј, навалила?  Нисам ја угрожена врста, па да не умем да смирим хормоне. Дај, да сиротици помогнемо! То је твој став. Шта ме ту гледаш избечено? Тако је.

- Није тако.

- Ето, то је све што ти умеш да кажеш. Износим ти како ја видим ствари, како се ја осећам. То што кажеш ''није тако'' неће променити моје мишљење. Потребно је да ми објасниш зашто није тако.

- Пре неко вече сам ти измасирао леђа, а ти ниси хтела ни да се окренеш.

- Од беса, од иритираности, од константног омаловажавања. Али сам те следеће вече питала да ли још увек важи она понуда за масажу, а шта си ми ти одговорио? ''Зашто кажеш масажа, а мислиш на секс?''

- Мени је потребно време. Читавог дана се свађамо, а увече очекујеш да водимо љубав.

- Свађали смо се и пре, па нам ништа није сметало да водимо љубав. То једно с другим нема везе.

- А, видиш, пре тако ниси мислила. Заменили смо улоге. Сада ја читам подтекст, а он је сурово болан. Твоји сексуални апетити су нарасли тек са љубавником. А мени су донели импотентност. Мислиш да се шалим, али ја имам веома озбиљан проблем и већ неко време размишљам да потражим савет стручњака.

- Импотентан? Колико знам, до скоро ниси имао тај проблем.

- Није то права импотенција. То је нека апатија, безвољност. Толико сам те волео и толико ти се посветио и предао да нисам оставио ни један једини део себе на који бих се ослонио у тренутку ма какве издаје. Измакнуто ми је тло под ногама.

У његовом гласу нема призвука оптужби, само нека стална, упорна сета. Као помиреност са тренутним стањем. Оптужбе би је вређале, постављале у гард и терале на самооправдавања и контраоптужбе. Овако је била разоружана и погођена. Поче тихим гласом:

- Ти си ми се предао и посветио у себи. Ту предају и посвећеност никада нисам осетила онако како је свакој жени потребно да осети да је вољена. Да, ја сам имала материјалну и физичку сигурност, али емотивно сам била обогаљена.

- Не почињи опет. Чуо сам то сто пута.

- Чуо и пречуо. Исто је.

- Само те молим да сачекаш, да се потрудиш да нам дан прође мирно, без тензија и трзавица, без пребацивања и хистеричних испада...

- Али, ти слабо капираш. Све то је последица што немамо интиму, што немамо ослонац. Крећем се на скали емоција свакодневно, од крајње равнодушности, преко изиритираности, до потпуног беса. У једном тренутку те потпуно разумем и сагледавам, осећам своју кривицу и спремна сам да ти дам све време овог света само да опет буде као пре, а у другом тренутку ме обузме љутња, сумњичавост, жеља да ти се светим! Волела бих да имам твој карактер, али немам. У мени бесне страсти, нестрпљива сам, хоћу решења одмах! Хоћу да те волим, да ме волиш...