ТАЧКА ДОДИРА

''Са собом на ТИ''

Прва ноћ са напуцаним зеленооким камионџијом донела је прекомерно узбуђење, свест да се опет чини нешто забрањено и тајно, али не и прљаво и недопустиво. Није се јавила савест иако је очекивала. Проверавала је себе, све време се питала, искушавала. Тек два дана касније, код куће, по огромној страсти, заборављеној и заспалој, коју је осетила према мужу који се вратио из викендице, препознала је сопствену кривицу коју је маскирало узбуђење. Подала му се похотно, жудно, бесрамно.

- Много си пила – одгуркивао ју је, с неверицом посматрајући своју жену коју никада није видео у тој мери чулну.

- Таман колико треба – одговорила је привијајући се мазно уз његове бутине.

Два оргазма за редом, то никада пре није доживела. Запалила је цигарету и замислила се. Зашто данас није могла да доживи оргазам са љубавником, а са мужем овакав немерљив ужитак? Њен философски ум разумео је новонасталу ситуацију на себи својствен начин: у средини је грех, са једне стране пут до греха, са друге пут од греха. Кајање је узбудљивије од самог узбуђења!

Сутрадан је отишла у салон да стави силиконске нокте, прекосутрадан је променила фризуру, данима већ не једе ништа, препланула је и може да одене три броја мање фармерице, пушта гласну музику, смеје се на сав глас, разговорљива је и љубазна према свима. Околина опажа драстичну промену. Колегинице је питају:

- Шта си ти толико полудела?

- Како, зашто? Па, нису ми ту деца!

- А-а! – јасно је мајкама које нису успела да утрапе децу за летњи распуст и покоравају се целодневној колотечини.

- Осећам се као да имам шеснаест година, и пева ми се, излази, лудује...

Обиље радости преточене у набој енергије оцртавала се на свакој црти лица, осмех је био чаробан, поглед влажан и грозничав, тело је плесало ходајући, угибало се мазно и сладотрасно. Сви су је гледали помало у чуду, помало у удивљењу. Један добављач, спазивши је у дворишту, узвикнуо је:

- Како си се ти тако пролепшала за само недељу дана?

Она га је наградила дивним осмехом и прошла покрај њега као грација.

После свих и Стеван је другим очима погледао своју жену. До јуче раздражљива, плачљива, нерасположена или нервозна, а сада плови канцеларијама као нејлепше привиђење, бестелесна, жудно растворених усана, са две-три мрљице од узавреле крви на јагодицама. Толико женствена да се следио. У такву се заљубио, такава је некада пред њим и за њега била. Шта то значи? За кога је сада таква? Немогуће да је за њега, он се није мењао, није је храбрио, десет година је исти, непромењен, решен да се не мења! Пре неко вече је изашла са другарицама, после тога је цео дан провела код маме, синоћ се опет око девет некуда изгубила. Неколико пута ју је опомену да се недолично понаша, а она је планула:

- Не прашташ ми чак ни веселост! Целе зиме: што си нервозна, што само плачеш, што негде не изађеш, а гле сад?

- Али ти претерујеш. Разумем да су ти живци ослабили, али...

- Са мојим живцима је све у реду. Ја сам само решила да се забавим, да искористим време док су деца са бабом и ништа више. Зашто ти то толико смета?

- Другачија си, не препознајем те.

- Па, јасно. Оваква сам била некада, без обавеза и принуде које су ме претвориле у надрндану бабу.

- Ти стварно не једеш ништа? Разболећеш се.

- Да и тебе једном чујем како бринеш о мени – рече нехајно и осмехну му се пребацујући кратки болеро преко рамена. Била је спремна за излазак.

Све је било једноставно док се девојчице нису вратиле. Вече пред њихов повратак седела је у малом, изнајмљеном стану, у Бреговитој улици, на фотељи уз прозор вечито спуштених ролетни, пушила полагано одбијајући димове у страну лаким забацивањем главе док су јој образи бридели од минуле милоште, а очи одавале мутан сјај згасле пожуде и жала.
- Нећемо више моћи овако често да се виђамо – рече промуклим гласом, полушапатом. 

Он је седео на ивици размештеног кревата на коме су се јастуци, чаршав и фротири замрсили у чвор, осећајући да се осим постеље хлади још нешто што тек сада никако није хтео да се хлади. Пушио је нагнут над сточић бочно постављен уз кревет, посматрао њену одбачену шналу и чашу испијеног пива по чијим ивицама се скорела пена образујући смеђкасте арабеске око трага кармина вишњине боје. Ништа није рекао. Врхом запаљене цигарете одгуркивао је опушке у пепељари.

- Због деце... – додаде она прочистивши грло, устаде са фотеље и поче се облачити. Када је пружила руку испред њега да дохвати несесер са шминком, он је зграби за зглавак, повуче ка себи и загледа јој се у очи.

- Знам – рече лагано трепћући – очекивао сам да ће доћи и то, али оно што нисам очекивао је...

Нагло заћута, пусти је и одмаче се, машивши се за кутију цигарета да припали нову. Она му је истрже из руке и сакри за леђа.

- Шта ниси очекивао, кажи?

- То ми се код тебе допадало од првог дана.

- Шта?

- Што ништа не може да остане недоречено, што све знаш, али хоћеш да изанализираш.

- Ја волим да чујем.

- Да, али... Дошла си јуче у пет после подне, провели смо прву заједничку ноћ, заједничко јутро, читав дан и ја сам све време очекивао да ће доћи час када ћеш рећи: ''то је то, од сутра мора бити другачије'' и сматрао сам то као нешто сасвим нормално, јер и сам знам да када дођу деца неће бити начина да ми се оволико посветиш. Али, нисам очекивао... – он опет запе и недорече. Она је разумела и ћутала.

- Све ти је јасно – рече он – видим ти из погледа.

Подиже јој браду и загледа се у очи. Она је заиста гледала трен-два озбиљно, са потпуним разумевањем, али не издржа, осмехну се и искоси поглед.

- Нећеш се извући да не кажеш – рече.

- Па, добро. Ходи овамо, лези ми тако на груди... Ах, како је ово дивно, како ми пријаш. Тридесет сати смо заједно, а као да си малочас ушла на врата и уплела се у перле на ходнику.

Насмејаше се. Она подиже главу, потражи његове очи, намести браду у удубљење између његовог врата и рамена очекујући да настави. Читавог живота само јој је једно недостајало. Да разговара, да анализира, да јасно каже сваје и чује туђе мисли и осећаје, да се у причи нађу и разумеју. А сада то има пред собом, али забрањено. Он поче да је милује провлачећи прсте кроз њену косу и рече:

- Када би постојало нешто највише, више од стапања двоје у љубавном заносу, ја бих са тобом само то и хтео, али, рекао сам ти већ, ја сам баксуз, на мене се живот окомио да ме кињи. Неко хоће богатство, каријеру, путовања, велике ствари и то добија, а ја хоћу само једно једино срце које осећа исто што и ја и то ми увек измиче. Почело је све као обична авантура, мислили смо да ћемо се видети неколико пута, утолити страст и отићи свако на своју страну, али ја сам остао затечен. Тек сада када знам да од сутра мора да се све измени, осећам неодољиву жељу да те задржим, осећам да... да сам се заљубио.

Њој се замагли поглед. Иако је очекивала да ће баш то рећи, начин на који је то изговорио, боја гласа, неописана блискост и нежност коју је у тренутку осетила, уздамара срце, помути свест до те мере да је све што има тамо, код куће, постало неважно. Она му понуди своје тело као најтоплије скровиште.

Има људи који уживају у вербализацији односа, посебно жена. Својеврстан је ужитак или, како је волела да каже, ''ментални оргазам'' управо у артикулацији осећања, анализи сексуалног чина. Али у вербализацији има одвише трошења. Емоције које се испољавају, иако се уједно и одржавају, на неки несхватљиви начин се и празне. Такво биће убрзо има потребу да промени објекат свога дивљења, тражи непрестано узбуђење и када се оно од навике и дуга времена исцрпи, неминовна је промена. Они, пак, који су вербално шкрти постојанији су у емоцијама, не одливају се, верни су заувек. Она је осећала да ће доћи време када ће се њен љубавник заситити да своју љубав нештедимице излива само на њу, када ће се окренути новим задовољствима исто онако како је знала да ће је муж, постојано и једнако ћутљиво, волети до смрти.

Постала је зависна од обе крајности љубави, препуштала им се без остатка и труњка кривице, волела обојицу онако како се само пожелети може и постала пасионирани поборник да свакој жени требају двојица мушкарца да би била потпуно срећна. Страст према љубавнику донела је и страст према мужу. Доживљавала их је као целину која се само телом располутила, али која, образујући две сасвим одвојене целине, тачку додира налазе управо у њој самој.

Сан јој се остварио. Постали су једно. У њој.

Ход по ивици опасности, зачикавање и изазивање, провоцирање до које тачке су спремни да иду због ње – доносили су јој незапамћену насладу, премда у тој наслади није било ничега од егоизма, покварености и препредењаштва. Колико је примала стоструко је враћала. Способна је да загосподари, да учини партнера јединственим, непоновљивим, и тек када у његовим очима назре мешавину самозадовољства и потчињености, осећа срећу.

Истина је била сасвим проста: женствена је, пожељна и вољена. То што је за такво осећање морала да прекрши конвенционална правила, да изађе из оквира морала и баци за леђа многе идеале, било је само још један разлог за досезање врхунца.