ХОТ ЛАЈН У НАЈАВИ

''Са собом на Ти''

Има у њој племенитости. Понекад. Највише меланхолије и рушилаштва. А тек колико опречности, драги Боже! Када хоће да спава, тумара. Када је енергична она би да се улењи. У исто време хоће миран породични живот и необуздану, распомамљену забаву. Хоће све и одмах или ништа и никада. Увек би да воли оног кога не сме. А чим сме, прође је воља.

''Мушкарац треба да је господар, слуга и отац да би завредио поштовање и љубав своје жене'', мислила је Јана ни сама  не знајући зашто.

Пред одлазак на годишњи одмор, док је сређивала радни сто, писала извештај за директорову заменицу, Жосну и лепљивцима прекривала све започете предмете са потребним назнакама и упутствима, како би се посао несметано одвијао и за време њеног одсуства – у канцеларију је ушла нападно еротична комерцијалисткиња Векица.

- Пребацила сам ти везу – рече извештаченим мазним тоном припитомљене тигрице – неки мушкарац зове већ три јутра за редом док ниси била ту. Неће да се представи. Јави се.

Када је Векица невољно изашла из канцеларије, Јана подиже слушалицу и одсечно рече:

- Молим?

- Добар дан! – допрло је са друге стране продорним, мушким гласом.

- Изволите.

- Да ли разговарам са Јаном Комраков?

- Да, ја сам Јана Комраков. Изволите. Речено ми је да ме упорно тражите.

- Ја сам Матеја Фолић, не знам да ли ме се још увек сећате... ваш брат је накада радио у мом Архи-центру..?

Јана се у трену озари. Напусти службени тон, завали се у наслон фотеље и осмехну се.

- Наравно да вас се сећам! Били сте наш гост на рођенданском слављу мог мужа.

- Тако је. То вече памтим свих ових година. Памтим и претурам по књижарама. Зашто ништа не објављујете?

- Презапослена сам. Али увек понешто пискарам, па када се укаже шанса да на миру средим своје списе можда и испадне нешто од свега тога.

- А ја сам жељно очекивао неко ново дело...

- Са жалошћу морам да приметим да сте можда још једино ви тако нешто очекивали. Хвала вам због тога.

- Пре неки дан сам случајно у новинама налетео на оглас ваше фирме и препознао име вашег мужа. Осмелио сам се да вас позовем, иако можда... Да ли бих могао да вас видим?

- Ми се управо спремамо на пут. Ово ми је последњи радни дан. Сутра увече путујемо на летовање.

- Можда, када се вратите...

- Можда.

- Свеједно, драго ми је да сам вас чуо. Када се враћате?

- Првог августа.

- Читав месец? Па, добро. Издржао сам толике године, издржћу и један месец. Дакле, чујемо се првог августа. До виђења.

Јана се сетила овог телефонског разговора када је десето вече за редом, откако су на мору, седела сама на тераси, уз хладно пиво из лименке и роман који није читала, очекујући да ће се Стева досетити да јој се придружи. Али, не. Чим су девојчице, након шетње и вечере у оближњем ресторану, заспале, ушушурио се између њих у великом, масивном брачном кревету, остављајући Јани лежај у суседној соби. Самица за самицу.

Покушала је у мислима да врати лик архитекте Матеје Фолића. Ситна, неупадљива грађа, мало дужа коса, успорени покрети и меланхолија у погледу – било је све чега је успала да се сети.

''Привлачан је. Шта ли хоће од мене?''

У исто време сећање на тај недавни телефонски разговор домами сећање на низ других телефонских позива које је примала у својој канцеларији од неког потпуно тајанственог мушкарца. Звао је сваки дан последњих месец радних дана и увек у тачно време када дође на посао, попије кафу са колегама и остане сама. Као да је могао да је види.

Глас! Било је све што је знала о њему. Глас изузетне, необичне боје, пескиран, као да се управо пробудио, са неодређеним, страним акцентом.

''Шта ли тек тај хоће од мене?'', запитала се док јој се обесни смешак отимао са усана, сећајући се како је његов говор увек отегнут, препун суздржаваних уздаха као да управо мастурбира.

''Ма, то мора да је неки манијак!'', закључила је.

- Шта радиш? – почео би чим би се јавила на телефон – Јеси ли мислила на мене? Допада ми се да разговарамо. А теби? Је л` волиш да причаш о сексу са потпуним странцем? Не, не плашим се да ће се јавити твој муж. Како ти тако нешто пада на памет? Знам ко си. Видео сам те. Посматрам те већ неко време... нећу да се упознамо. Не још. Овако је интересантније. Сан многих је да им се удвара потпуни странац. Па, признај. То голица машту, распаљује знатижељу...

Није говорио о себи чак и онда када је Јана покушавала да га наведе на ту тему. Увек само загонетно заговарање. И не дуже од пет-шест минута. Изненада би рекао:

- Чујемо се... здраво! – и прекинуо везу.

Остала би да зури у телефонску слушалицу, заиста заголицане маште. И њему је као Матеји Фолићу тог јутра рекла да путује, да неће бити у Београду месец дана. Настала је пауза. Дуга пауза. Као да се борио да гласом не пробије разочараност.

- Дај ми број мобилног телефона, па ћу те звати док си на мору – рече напослетку.

- Нећу. Буди стрпљив, па када се вратим.

- Дај ми онда датум и час рођења.

- Шта ће ти?

- Да ти урадим наталну карту.

- Ти си астролог?! – Јана је цикнула у слушалицу. Први конкретни податак.

- То је мој хоби. Да видим ко си и каква си.

''Ко сам и каква сам?'', понови Јана потежући пиво из лименке, ''ако то питање не растумачи астрологија, нико неће!''