НА СВЕТЛУ ЖАР У ТАМИ ЛЕД

''Са собом на ТИ''

У први мах се није десило ништа необично, нити несвакидашње, осим што се изненадио. Тамо, на Тргу књиге, за говорничким столом, нагнута над ониски сто да буде ближа микрофону, седела је – она. Јуче је посматрао како се мази с мужем на плажи, мазна и влажна, путена и сочна; како провирује из тог љупког загрљаја да би зналачким, увежбаним погледом мајке осмотрила игру свога чеда, а онда се враћала, предана и верна као неком посебном задатку који није трпео немар.

И сада, то је поново била она. Јана Комраков. Песникиња. Есејиста. Романописац. Низале су се области којима се посвећивала, а његова знатижеља је нарастала. Јелена је пристала да га прати, јер би у супротном била осуђена на утамничење у хотелској соби. Сада му је висила о руци климава, ломна, лака као дах, једва га је дотицала, стаклена фигурица за показивање која је мамила уздахе шетача засићених пожудом. Њихове руке су се спајале као две алке, круте и несаломиве, додирујући се само у тачки пресека. Руке оних са плаже су срастале као бродско уже, неразмрсиво, утонуле једна у другу.

Матеја је презирао ову алку која га спаја као и онај чвор ужета који не може да досегне. Међутим, није то било само савршенство, склад, идила коју је губио завидећи другима који су је стекли, заслугом или не, већ је то била мисао да је могуће, да се дешава! Потврда да и за њега има наде.

Лепотица крај њега хладила се великом, шарено осликаном лепезом; црна чипка дотицала је баршун њене лако преплануле коже наносећи трепераве сене у нежном поветарцу који је производила лепеза. Прамење плаве косе испале из шнале на затиљку одскакло је са врата, у заводљивој игри кокетно узмичући додирима чипке. Јелена се није хладила лепезом од црне чипке, осликаној плесачима јарких боја, јер је вече несносно топло, док сва дневна врућина исијава и испарава из земље пре но што је не развеје свеж ветар ноћи. Она се лепезом миловала, мазила, увијала свој дуги врат, ружичаст као у ждрала, осећајући неописиво задовољство у свом јавном, раскалашном, пожудном понашању.

Скривајући чипком лице до очију, с времена на време тражила је одговор на своје самомиловање у маси публике окупљене око говорничког стола на ''Тргу од књиге''.

И налазила је... Можда су сви присутни, осим њеног мужа, опажали ту безразложну и хировиту кокетерију из досаде и потребе да јој се диве и да то дивљење јасно чита из туђих пожудних погледа и разјапљених усана.

Није је се тицало оно о чему се говорило у кружооку књижевника. Чудила се да то њеног мужа наједном интересује...

Иако је преко дана била жељна свачијег уздаха, са телом барбике које уме да се мазно извија и жудно угиба, у тами собе, у постељи, крај мужа, Јелена је била безразложно срамежљива, суздржана, немаштовита и укочена. Волела је еротично, пенасто рубље, радо га одевала и посматрале се у огледалу купатила, али чим би ступила у собу, гасила је светла, покривала се до очију, осећајући како су јој стопала хладна, а тело беживотно. Сва крв се сјурила у образе који горе од стида. ''Мисионарска'' поза је била све што је умела да пружи, а да се не осети понижено. Једва да је који пут дотакла пенис свог мужа, а орални секс је сматрала прљавштином прве категорије.

Расклашни и распомамљени жар који је врлудао из погледа на дневној светлости, у тами собе се претварао у лед. Шта је то гасило страст у њој? Одвише незаинтересовани мушкарац поред ње или једноставна чињеница да је већ добила потврду своје пожељности из уздаха и погледа пролазника, да јој доказивања више нису потребна?

Да, лепота нема жељу да се труди. Она је сама себи довољна.

Воајерство је за Матеју било једино забрањено воће које је себи приуштио. Али је осећао да управо воајерство искључује небеску, огромну, чисту љубав од које се разбољева и луди. Ако још има места за макар какву прљавштину, изванредна љубав која се удељује реткима и којом су само привилеговани почашћени, не као заслугом и наградом на путу мука, већ као уморни путници-просјаци који су у олујној стихији живота набасали на палату каквог великодостојника и богаташа, па примљени у предворје да се осуше крај ватре и подложе богатом трпезом, али од вишегодишњег гладовања у сужањству, запеченог грла и осушеног желуца коме је излапила жуч, осећају мучнину већ код првог залогаја – ако уза сву милост још и похота тела влада, љубав се просјака није ни дотакла. Она је прошла залепршавши крилима као магија коју мала и тесна срца нису могла да појме. Ни један њен аромат нису успела да унесу у себе и том божанском енергијом да обоже и сопствену душу.

Да, он је љубавни просјак.

Када покуша Јелени да предочи своја размишљања, она слуша неко време са чуђењем и каже:

- Све су то идеали, заблуде, нептунијанске илузије, месечарства...

А она је земља.

''Уђи у подземље себе и пронађи свој најдубљи страх'', храбрио се Матеја у периодима туробне меланхолије, ''Од свих наталожених страхова најдубљи је онај који је дао све од себе да се замаскира у храброст. Он је вековима пекао занат мешетарства. Снаге су неравноправне, али ти си унапред предодређен за победника, баш због тога.''