ТАЧКА ДОДИРА

''Са собом на ТИ''

Прва ноћ са напуцаним зеленооким камионџијом донела је прекомерно узбуђење, свест да се опет чини нешто забрањено и тајно, али не и прљаво и недопустиво. Није се јавила савест иако је очекивала. Проверавала је себе, све време се питала, искушавала. Тек два дана касније, код куће, по огромној страсти, заборављеној и заспалој, коју је осетила према мужу који се вратио из викендице, препознала је сопствену кривицу коју је маскирало узбуђење. Подала му се похотно, жудно, бесрамно.

- Много си пила – одгуркивао ју је, с неверицом посматрајући своју жену коју никада није видео у тој мери чулну.

- Таман колико треба – одговорила је привијајући се мазно уз његове бутине.

Два оргазма за редом, то никада пре није доживела. Запалила је цигарету и замислила се. Зашто данас није могла да доживи оргазам са љубавником, а са мужем овакав немерљив ужитак? Њен философски ум разумео је новонасталу ситуацију на себи својствен начин: у средини је грех, са једне стране пут до греха, са друге пут од греха. Кајање је узбудљивије од самог узбуђења!

Сутрадан је отишла у салон да стави силиконске нокте, прекосутрадан је променила фризуру, данима већ не једе ништа, препланула је и може да одене три броја мање фармерице, пушта гласну музику, смеје се на сав глас, разговорљива је и љубазна према свима. Околина опажа драстичну промену. Колегинице је питају:

- Шта си ти толико полудела?

- Како, зашто? Па, нису ми ту деца!

- А-а! – јасно је мајкама које нису успела да утрапе децу за летњи распуст и покоравају се целодневној колотечини.

- Осећам се као да имам шеснаест година, и пева ми се, излази, лудује...

Обиље радости преточене у набој енергије оцртавала се на свакој црти лица, осмех је био чаробан, поглед влажан и грозничав, тело је плесало ходајући, угибало се мазно и сладотрасно. Сви су је гледали помало у чуду, помало у удивљењу. Један добављач, спазивши је у дворишту, узвикнуо је:

- Како си се ти тако пролепшала за само недељу дана?

Она га је наградила дивним осмехом и прошла покрај њега као грација.

После свих и Стеван је другим очима погледао своју жену. До јуче раздражљива, плачљива, нерасположена или нервозна, а сада плови канцеларијама као нејлепше привиђење, бестелесна, жудно растворених усана, са две-три мрљице од узавреле крви на јагодицама. Толико женствена да се следио. У такву се заљубио, такава је некада пред њим и за њега била. Шта то значи? За кога је сада таква? Немогуће да је за њега, он се није мењао, није је храбрио, десет година је исти, непромењен, решен да се не мења! Пре неко вече је изашла са другарицама, после тога је цео дан провела код маме, синоћ се опет око девет некуда изгубила. Неколико пута ју је опомену да се недолично понаша, а она је планула:

- Не прашташ ми чак ни веселост! Целе зиме: што си нервозна, што само плачеш, што негде не изађеш, а гле сад?

- Али ти претерујеш. Разумем да су ти живци ослабили, али...

- Са мојим живцима је све у реду. Ја сам само решила да се забавим, да искористим време док су деца са бабом и ништа више. Зашто ти то толико смета?

- Другачија си, не препознајем те.

- Па, јасно. Оваква сам била некада, без обавеза и принуде које су ме претвориле у надрндану бабу.

- Ти стварно не једеш ништа? Разболећеш се.

- Да и тебе једном чујем како бринеш о мени – рече нехајно и осмехну му се пребацујући кратки болеро преко рамена. Била је спремна за излазак.

Све је било једноставно док се девојчице нису вратиле. Вече пред њихов повратак седела је у малом, изнајмљеном стану, у Бреговитој улици, на фотељи уз прозор вечито спуштених ролетни, пушила полагано одбијајући димове у страну лаким забацивањем главе док су јој образи бридели од минуле милоште, а очи одавале мутан сјај згасле пожуде и жала.
- Нећемо више моћи овако често да се виђамо – рече промуклим гласом, полушапатом. 

Он је седео на ивици размештеног кревата на коме су се јастуци, чаршав и фротири замрсили у чвор, осећајући да се осим постеље хлади још нешто што тек сада никако није хтео да се хлади. Пушио је нагнут над сточић бочно постављен уз кревет, посматрао њену одбачену шналу и чашу испијеног пива по чијим ивицама се скорела пена образујући смеђкасте арабеске око трага кармина вишњине боје. Ништа није рекао. Врхом запаљене цигарете одгуркивао је опушке у пепељари.

- Због деце... – додаде она прочистивши грло, устаде са фотеље и поче се облачити. Када је пружила руку испред њега да дохвати несесер са шминком, он је зграби за зглавак, повуче ка себи и загледа јој се у очи.

- Знам – рече лагано трепћући – очекивао сам да ће доћи и то, али оно што нисам очекивао је...

Нагло заћута, пусти је и одмаче се, машивши се за кутију цигарета да припали нову. Она му је истрже из руке и сакри за леђа.

- Шта ниси очекивао, кажи?

- То ми се код тебе допадало од првог дана.

- Шта?

- Што ништа не може да остане недоречено, што све знаш, али хоћеш да изанализираш.

- Ја волим да чујем.

- Да, али... Дошла си јуче у пет после подне, провели смо прву заједничку ноћ, заједничко јутро, читав дан и ја сам све време очекивао да ће доћи час када ћеш рећи: ''то је то, од сутра мора бити другачије'' и сматрао сам то као нешто сасвим нормално, јер и сам знам да када дођу деца неће бити начина да ми се оволико посветиш. Али, нисам очекивао... – он опет запе и недорече. Она је разумела и ћутала.

- Све ти је јасно – рече он – видим ти из погледа.

Подиже јој браду и загледа се у очи. Она је заиста гледала трен-два озбиљно, са потпуним разумевањем, али не издржа, осмехну се и искоси поглед.

- Нећеш се извући да не кажеш – рече.

- Па, добро. Ходи овамо, лези ми тако на груди... Ах, како је ово дивно, како ми пријаш. Тридесет сати смо заједно, а као да си малочас ушла на врата и уплела се у перле на ходнику.

Насмејаше се. Она подиже главу, потражи његове очи, намести браду у удубљење између његовог врата и рамена очекујући да настави. Читавог живота само јој је једно недостајало. Да разговара, да анализира, да јасно каже сваје и чује туђе мисли и осећаје, да се у причи нађу и разумеју. А сада то има пред собом, али забрањено. Он поче да је милује провлачећи прсте кроз њену косу и рече:

- Када би постојало нешто највише, више од стапања двоје у љубавном заносу, ја бих са тобом само то и хтео, али, рекао сам ти већ, ја сам баксуз, на мене се живот окомио да ме кињи. Неко хоће богатство, каријеру, путовања, велике ствари и то добија, а ја хоћу само једно једино срце које осећа исто што и ја и то ми увек измиче. Почело је све као обична авантура, мислили смо да ћемо се видети неколико пута, утолити страст и отићи свако на своју страну, али ја сам остао затечен. Тек сада када знам да од сутра мора да се све измени, осећам неодољиву жељу да те задржим, осећам да... да сам се заљубио.

Њој се замагли поглед. Иако је очекивала да ће баш то рећи, начин на који је то изговорио, боја гласа, неописана блискост и нежност коју је у тренутку осетила, уздамара срце, помути свест до те мере да је све што има тамо, код куће, постало неважно. Она му понуди своје тело као најтоплије скровиште.

Има људи који уживају у вербализацији односа, посебно жена. Својеврстан је ужитак или, како је волела да каже, ''ментални оргазам'' управо у артикулацији осећања, анализи сексуалног чина. Али у вербализацији има одвише трошења. Емоције које се испољавају, иако се уједно и одржавају, на неки несхватљиви начин се и празне. Такво биће убрзо има потребу да промени објекат свога дивљења, тражи непрестано узбуђење и када се оно од навике и дуга времена исцрпи, неминовна је промена. Они, пак, који су вербално шкрти постојанији су у емоцијама, не одливају се, верни су заувек. Она је осећала да ће доћи време када ће се њен љубавник заситити да своју љубав нештедимице излива само на њу, када ће се окренути новим задовољствима исто онако како је знала да ће је муж, постојано и једнако ћутљиво, волети до смрти.

Постала је зависна од обе крајности љубави, препуштала им се без остатка и труњка кривице, волела обојицу онако како се само пожелети може и постала пасионирани поборник да свакој жени требају двојица мушкарца да би била потпуно срећна. Страст према љубавнику донела је и страст према мужу. Доживљавала их је као целину која се само телом располутила, али која, образујући две сасвим одвојене целине, тачку додира налазе управо у њој самој.

Сан јој се остварио. Постали су једно. У њој.

Ход по ивици опасности, зачикавање и изазивање, провоцирање до које тачке су спремни да иду због ње – доносили су јој незапамћену насладу, премда у тој наслади није било ничега од егоизма, покварености и препредењаштва. Колико је примала стоструко је враћала. Способна је да загосподари, да учини партнера јединственим, непоновљивим, и тек када у његовим очима назре мешавину самозадовољства и потчињености, осећа срећу.

Истина је била сасвим проста: женствена је, пожељна и вољена. То што је за такво осећање морала да прекрши конвенционална правила, да изађе из оквира морала и баци за леђа многе идеале, било је само још један разлог за досезање врхунца.

ЗЕЛЕНООКИ КАМИОНЏИЈА

''Са собом на ТИ''

- Није тачно да нема посла, него, бре, неће да раде! – Јана је чула Стеванов глас из суседне канцеларије сваки пут када би његова заменица Жосна ушла са обавештењем да неког од запослених треба отпустити, због проневере, неспособности, тврдоглавости или зато што тако похотно и крајње безобразно ''као во'' гледа њену кћерку, уображену Векицу распоређену на место првог комерцијалисте.

Стеван је олако подлегао мишљењу своје заменице без икакве претходне провере или саслушања окривљене стране, већ је театрално, нагласивши да је сам донео одлуку, без икаквих утицаја са стране, пред целокупним колегијумом уручивао отказ.

- Макар одлазе са двоструким платама – чула је остале како шушкају, вероватно у томе налазећи једину утеху, јер је свакоме отказ висио над главом само ако се замери Жосни или ако јој се потрефи лош дан. Јана је одмах било јасно ко у њиховој фирми ведри и облачи. У свом правдољубивом духу неколико пута је реаговала, али када су је руководећи погледали тако као да је она овде само декорација, схватила је да треба другачије да приђе мужу.

На место претходног, истина неодговорног и заборавног, али веселог младића, примљен је кум жене која је радила у малопродаји. Жосна је обавила разговор, прегледала препоруке и, не вадећи цигарету из накарминисаних усана, отегнуто изустила:

- А када можете да почнете са радом?

- Одмах – одговорио је младић од својих двадесет осам година, средњег раста, уредне италијанке и прелепог осмеха. Она диже обрву, намах освојена спремношћу. Искоси главу да јој дим цигарете не улази у очи и запита:

- Овде пише да возите камион?

- Радио сам четири године за једну велепродају у унутрашњости, водио магацин са три хиљаде седамсто артикала и, да, возим и камион.

- Лепо. Нама баш треба возач камиона.

Истог дана је примљен и Жосна је ишла директору да се похвали како је најзад пронашла ''ваљано чељаде''.

- Да ти га доведем? – упитала је страхујући да ће пристати и тиме показати неповерење.

- А, не, верујем у твој суд – рече Стеван погађајући тачно оно што је хтела да чује – Немој само за месец дана да дођеш са причом како је лењ и лопов.

- Не брини, Стево, одмах сам му рекла за прековремени рад, а лопове намиришем на километар.

Рекавши то, заменица директора одмаршира пут своје канцеларије, остављајући директора да неколико пута за њом заврти главом. Ретко се налази данас тако предан радник. Она није одлазила кући и када се сав посао приведе крају, напросто је уживала да се завали у фотељу, пали цигарету за цигаретом и врти бројеве телефона свих знаних и незнаних, актуелних и потенцијалних потрошача. Свакоме је умела да приђе, за свакога је имала ексклузивну причу. На самом почетку, док је фирма још била у повоју, дошла је као комерцијални саветник на месец дана да пријатеља из дитењства и школског друга, Стевана Комракова, уведе у посао. Довела је војску својих некадашњих комитената, упутила их, у два дана распродала све расположиве артикле и нагнала Стеву да путују за Кину, на сајам играчака, где су уговорили своје прве послове. Од тада, био је везан за своју сарадницу као за насушни хлеб. Свако је могао да јој приговара да је аљкава, да занемарује децу, да не иде кући зато што приватног живота и нема – али за њега је била виртуозно пословна жена. Истина, била је мајка троје деце, већ годинама разведена, ужасно депресивна што килажу никако да доведе на девојачку иако је била у четрдесетим, бахата у опхођену са колегама, чак је и Стеванову жена сматрала сувишком који квари општи дух којим је донедавно неприкосновено владала. Стеван се није мешао у доношење одлука, препуштао јој је организацију и продају, док се сам искључиво бавио проширењем послова и маркетингом. Јанин долазак је, свакако, унео пометњу, али већ након неког времена, када се она приклонила нижим слојевима запослених, Жосна је схватила да је треба држати на оку, унапред припремити пар смицалица ако одлучи да смета и ствар ће бити под контролом.

Сваки пут када би нови младић ушао у канцеларију по неки налог или се затекао у заједничкој просторији да попије кафу, сео у угао и натукао качкет са логом фирме до очију, Јана је осећала да је стрељају два маслинасто-зелена ока из којих врца електрицитет. Намах би се најежила од главе до пета, стресла и наставила започети посао.

Други дан опет исто. Уђе, поздрави се, седне у угао а она и да не погледа на ту страну осећа ватрено зелени поглед. Читав дан она би носила пред собом те очи, ништа друго, само очи и питала се како је могуће да је толико дотиче набој еротичне енергије у њима.

Она се није много уносила у пословне задатке, обављала их је потпуно свесна да од ње ништа не зависи, да је овде само као Стеванова сенка и Жоснина потпора. Одмах је разумела односе у фирми и била је довољно промућурна да после првих неколико безуспешних покушаја да унесе нови дух у канцеларије, одустане и посвети се површном надгледању. 

Код куће су је чекале уобичајене обавезе, хладан однос са мужем без икаквог изгледа да ће се ма шта променити, а када би се замислила над својим испразним животом увек је долазила спасоносна мисао да је она, пре свега, креативна личност, да њено време тек долази, а до тада треба само да слуша, упија и сакупља грађу.

Нешто од досаде, а нешто од изненађења обратила је пажњу на новозапосленог момка који је, по свему судећи, био њоме више него опчињен.

- Видиш оног малог, новог – рече она Лидији када су у паузи пиле кафу.

 - Шта с њим?

- Када год га погледам имам осећај да бих га гурнула у неко жбуње и...

- Јана?!

- Магнетски ме привлачи.

- Није ништа посебно, али истина је да има у њему неке сирове еротике.

Обе гледаше преко шољица кафе у младића који је пословао око камиона паркираног у дворишту. Посувраћени рукави одавали су чврсте бицепсе, мајица је готово пуцала од ширине леђа која су се завршавала малом, чврстом задњицом.

Наиђе Стева у елегантном оделу, са лакованим ципелама, добаци нешто женама и настави према камиону да изда упутства. Када се нашао тик уз младића, Јана није издржала да не почне у себи да их упоређује. Све што је једном недостајало имао је други. Када би било некако могуће спојити их, био би то савршен мушкарац, закључи. 

- Ниси се поштено одморио пуне три године – рече Јана мужу када су се нешто касније нашли сами у канцеларији – ни један једини слободан дан, изузев првог јануара, Божића и Васкрса. Радио си чак и болестан. Зар не мислиш да би било добро да пођеш са мајком и децом у викендицу макар на четири дана? Ја сам се сада оспособила у свим пословима, мењаћу те у фирми.

Он је прегледао јутарњу пошту седећи у својој директорској фотељи, док се Јана надносила над њим, ослонивши једну бутину о радни сто. Носила је сиву ситно карирану сукњу која се звонасто ширила до испод колена. У овом положају сукња се задигла и прешла ивицу колена, а мали шлиц се напео преко бутине у свиленој чарапи. Она покупи неку трунчицу са сукње и помисли како изгледа знатно виткије.

- Тераш ме? – рече Стева кратко је погледавши.

- Јаој, терам га!? – она подиже руке у знак протеста – Не терам те, предлажем ти да се мало опустиш у природи. Знам колико волиш ту кућу. Покосићеш плац, проверићеш филтере у базену са кишницом, уредићеш да се дератизује таван, накотили су се стршљени...

- Боље да останем у фирму, имаћу мање посла! – нашали се он.

- Добро, може то све и баба да уреди без тебе. Али промена би ти пријала.

- Ту си у праву.

- И да мало будеш са децом, толико су те жељне.

- И то је тачно.

- Ако ти нећеш, ја ћу поћи...

- А, не, не, не... Нећеш сада узети најбољи део колача! Уосталом, видећу. Можда и решим да одем за викенд.

Решио је. Отишао је. А Јана је имала викенд за напуцаног зеленооког возача камиона. Сан сваке еманциповане жене!

КУЛТ БАБЕ У СРПСКОМ НАРОДУ

Баба је довела девојчице са једномесечног летовања у викендици и само што их је Јана изљубила и изголицала, скувала је кафу и села преко пуата своје свекрве која одмах отпочиње са  хвалисањем:

- Да је Маша код мене да видиш како би се распричала, како би све знала. Ево, Машо, реци мами како се презива баба Бија?

Двогодишње дете ћути и пући усне.

- А кажи шта ти је донела тетка Анђелка?

Маша и даље ћути.

- Гле, интересантно – чуди се баба – Неће да прича. Па, што не кажеш? Сад се постидела.

- Таква је она – Јана слеже раменима – ја сам вам то већ рекла: адаптира се ту где је. Ако је код маме неће да прича са бабом, и обрнуто. Она је увек лепо причала...

Старица пречу ову примедбу и настави:            

- Али све је знала. Само брбља, прича... Када смо биле у комшилуку неко је споменуо да се пореметила ногица од стола и после, комшија зове на телефон, а она: јесте ли звали мајстора да поп`ави сто? Еј, замисли, она се сетила тога! А што се лепо поздравља! Неће да легне док се са свима не поздрави. Тек наједном, само што смо угасили светло, кад она: нисам тети рекла лепо спавај, лепо сањај. И трчи код тете у собу. Је ли, лутко, а на ком спрату живи баба?

Дете једнако ћути играјући се својим играчкама којих се зажелело.

- Ти си на седмом – подсећа је баба упорно – а баба? На че-твр-том. Јел` тако? А тетка- Вера, на ком спрату живи тетка-Вера? Вид` неће да прича. Па теби овде, код маме, одмах маца поједе језик. Је ли, бре, Јана, шта то радите детету? – као шалећи се додаје.

- Она ће лепо причати, само да ви одете и да се опусти. Увек је лепо причала – Јана лагано губи стрпљење.

- А тек слова што пише – досети се баба – Вера се запањила да уме и ''т'' да напише. ''А'' и ''т'' већ зна и то је њу баба научила, а ви сада учите даље. Мора дете да се учи, да му се прича, код бабе би она све знала и да броји и да црта... Покажи мами колико имаш година. Овај савијеш и овај, т-а-к-о. Браво!

- Она је слово ''а'' одавно научила да пише – Јана је већ резигнирана толиким хвалисањем, устаје, тражи свешчицу за вежбање и показује детиње невеште покушаје да савлада линију и образује слово. Опажа се да је то ''а'', мада мало накриво. Али, баба, по обичају превиђа и придаје незнатну пажњу чињеници да је то Јанино дете, да се и она једнаком пажњом брине о њој, учи је, прича јој... Јана је хтела да каже како она жели мисаоно, суптилно, одмерено дете, а не папагаја и алапачу које ће само да понавља оно шта јој се натура да понови. Није издржала, па и рече нешто у том духу:

- Ми девојчице никада нисмо форсирали да пред гостима изводе представе, певају песме или рецитују. То је за мене насиље над дететом, лично хвалисање, јер се при том не води рачуна да ли се оно можда стиди и снебива. Ако само хоће то је друго, али ако одбија зашто га подметати само да бисте задовољили сопствену сујету?

- А што је лепо какила! – бубну баба сасвим пречувши снајине речи – Редовно. И то не кликерчиће, него онако фино. А то сам јој ја укинула слаткише, грицкалице, нема... Воће у одређено време, руча лепо... Спава од два до четири и опет легне у пола десет...

- Ја нисам кд куће од два до четири, она са мном иде у банку у то време, јер морам да предам пазар из продавница. После се вратим у фирму, а тата је чува па заспу заједно у шест после подне и нормално да неће да легне до два. А када дођем кући триста грама чоколаде стоји на сред стола и, шта ја ту могу? Сваки дан је тако.

- Значи мој син кривац? Па, грдићемо га.

- Него шта него је кривац! – Јана већ урла – Када дођем мртва уморна, имам толико обавеза да не знам где ми је глава. Тона играчака по целој кући, мрве, судопера пуна судова, непоклопљене шерпе по шпорету, нераширени и неопеглани веш, све од ручка остало на трпезаријском столу... И смучила сам се сама себи са оволиким жалопојкама, када већ не умем то да прекинем и да нешто променим. Када већ толико радим дај да узмем некога да ми макар у нечему помогне. Али, не! Сада није време, немамо. Па, ко онда има ако не ми? Читала сам код Ане Достојевски како се мучила са двоје деце и домаћим пословима, а онда каже: имам дадиљу и куварицу. Мајко мила, па где би мени био крај са дадиљом и куварицом? Ја немам ни мајку, а свако ваше чување деце обије ми се о главу: придике, савети, оптужбе! Ви сте најбољи, ненадмашни, све сте проценили, све сте унапред видели, спречили или подстакли. Научили сте ми дете на ком спрату живите и како се презива тамо нека баба, само да се хвалите пред својим пријатељицама и комшиницама, а не видите испразност и прозирност тих фраза. Али она је паметна мамина девојчица и видите како неће да одговара на суманута питања. Ја сам се увек њима двема поносила када почну да их гњаве у лифту: па како се зовеш, јел слушаш маму, а оне се намрште, љуте и само стрељају погледима. Лепо кажем комшијама: оне не одговарају на таква питања. И на томе се заврши. Увек сам их у томе подржавала и ценила. Касја је са три године хтела да усред зиме носи мој велики сламни шешир за плажу. Нека је, нек` носи. У колицима се возила у пртљагу, а пролазници ме опомињу: зашто возите празна колица, не ваља се. Нису празна, кажем, и показујем на ножице које провирују. Треба бити свој, имати личност; оне су шкорпије, морају да буду особењаци!

ПРЕДИЗБОРНА ТИШИНА

''Са собом на ТИ''

''Покушавам на све начине да допрем до тебе. Знам да ниси ни за какав разговор, али не дам ти да сама пролазиш кроз све то. Волим те и никада нећу одистати од тебе, једино ако ти то тражиш од мене! Ма, нећу ни онда, јер те превише волим. Волим те и не дам те никад!''

Ова смс порука коју је Јана добила од љубавника непосредно пре њиховог раскида, а коју је од речи до речи упамтила понављајући је бесконачно као некакву мантру којом је хранила сопствени егоизам, сада се сама од себе уплела у њене мисли. Хтела је да га подсети на те речи, да му предочи како није издржао ни један једини месец, да је недоследан и неистрајан, млаких емоција које згасну код прве препреке, да нуди само речи, речи, речи и ништа више... Али, од кнедле у грлу није могла ни да дише, камоли да проговори.

- А шта ми је друго преостало? – предухитрио је – Ниси ми дала избор! Очекивао сам макар једну твоју поруку дневно, једну једину реч, као сведочанство да ти је стало, макар само да ми помогнеш да некако прегурам наш раскид.

- Мислиш само на себе – прошапутала је Јана – нисам могла да ти пишем, да се чујемо, не дај Боже видимо, јер тако никако не бих исрајала.

- Ја мислим на себе? – узвикнуо је – Ја? А не увиђаш колико је себичности управо у овоме што си сада изговорила. Ти си ме ставила пред свршен чин. И то у једном једином часу. Како си ме само одувала! Увече пишеш: спреми миришљаве свеће, уље од чоколаде, ово и оно – а ујутру, шта? ''Предизборна тишина!'' Тако си ми написала, иако никаквог избора није било, иако ми је одмах све било јасно.

- Шта си се ухватио за ту ''предизборну тишину''? То је тада било актуелно и зато сам тако написала!

- Али, неистинито.

- Ко је она, је л` је знам? – упитала је изненада, све време очекујући моменат да задовољи знатижељу.

- Знаш. Сања. Била је на мом рођендану, тада си је упознала. Другарица моје сестре.

''Сања? Ах, да!'', синуло јој је, ''Лешникова коса, бадемасте очи, широко срцолико лице, ситна, птичја грађа, мало погрбљена леђа и заносно велики осмех.'' 

Савршено му је пристајала.

Настала је тишина. Он ликује, а она се упиње да изгледа прибрано. Припаљује цигарету, прсти јој лако подрхтавају. Види то и сама. Види и он.

- Она је на мене чекала годину дана – наставља он самозадовољно – питао сам је што то никада није показала. Рекла је: ти си увек био окупиран неким женама, нисам хтела да се намећем.

- Јеси ли се заљубио? – упита Јана дубоко удахнувши дим цигарете.

Неодређено је климао главом. И јесте и није, па додаде као оправдање:

- Тек недељу дана траје.

Јана помисли како се у њу заљубио баш у тој првој недељи. Све је почело као авантура, а завршило у ковитлацу емоција. Увек је наглашавала да ће та занетост проћи, да у њиховом односу чињеница да чине нешто тајно и забрањено игра велику улогу, да то појачава емоције, узбуђује их и подгрева. Није јој веровао. Скакао је на макар какву инсинуацију на ту тему, говорећи: ''можда ћеш се ти охладити, али ја никада!''

А шта је сад ово? Месец дана се нису видели и већ нова љубав! Знала је боље од њега колико је неправедна, колико нема ни најмање права да буде љубоморна или да му нешто пребацује. Оставила га је на цедилу, без имало срца, готово ликујући. Одбацила га је као изношену мјицу која јој је досадила. Не, као, већ баш тако. И не само то! Јани је потпуно јасно: да је рекао не, немам девојку, још увек патим за тобом – она би испушила цигарету, устала и отишла са изразом бесктрајне досаде, сигурна у свој успех и тријумф. Овако, била је одмах изиритирана. Иако јој није пало на памет да га пољуби када је ушла, након признања, прво што јој је било у глави је да провери колико је имун на њу. Хтела је да га додирне, да га пољуби, да он пољуби њу, да се загрле... хтела је да провери хоће ли преварити Сању!

''Хоће. О, хоће!'', пролете јој кроз главу када је прибио уза зид и загњурио главу у њене груди, са уздигнутим, тврдим брадавицама које су као две малине изашле из брусхалтера и отимале се из деколтеа.

И тај ''накси'', увек у правом тренутку права ствар:

''... на крају ћеш ме оставити, е, то би и блесав видиоооо...''

Дохватио је даљински и појачао до даске. Затворио је очи, забацио главу, видела је две сузе како се пробијају кроз густе трепавице и клизе образима.

- Сећаш ли се ове песме? – упито је са главом у истом положају, само је мало растворио капке између којих су сијале зенице – Све сам предосетио, иако сам веровао да се међу нама никада неће завршити!

Мушке сузе су јој биле довољна самопотврда. Одгурнула га је и пошла да покупи своје ствари по које је и дошла. Тренерка је стајала на истом месту, на горњој полици ормана, десно. Спаковала је у кесу.

- Узми и оно – подсетио је када је затварала вратанца.

- Поклони Сањи – рекла је. Била је то лепа, лагана, тамно браон туника са дубоким деколтеом коју јој је купио за Нову годину, а није успела да је однесе кући.

- Твоја је – одговорио је и додао уз смешка – а и она нема...

Зауставио се и насмејао готово сетно. Сетила се Сањиног равног попрсја и разумела шта је хтео да каже. Њој не би стајао тако дубок деколте. Опет му је унела своје груди у лице и миловала га по коси. Борио се неколико тренутака са жељом да је додирне, али није издржао. Страсно су се љубили, додири су се претварали у грчевите стиске, а суздржавани уздаси наједном пробише покорицу дистанцираности и претворише се у ропце.

Покушала је да прекине игру када је осетила да губи главу, али није попустио. Жустрим покретом руке стргао јој је бретел мајцу са рамена. Синуше заносном белином њена округла рамена и две пуне дојке. Дохватио их је обема шакама, а оне су кипеле између прстију. Брадавице су га мамиле својом распупелошћу. Вршком језика опробао им је слаткоћу, а онда их усисао уснама до ареоле. Јана је тихо јечала и увијала се читавим телом, напипавајући му шлиц фармерки који је претио да ће пући. Када је повукла рајсфершлус на доле, разгоропађена неман као исукани мач се баци на њу и удари је у стомак. Гаћице су саме од себе склизнуле до њених глежњева; она ослободи једну ногу са сандалом са високом плутаном платформом и белим каишићима преко беспрекорно маникираних ноктију и, савивши колено, ослони је о зид. 

Додирнуо ју је између ногу и полизао прсте. Обожавао је њене сокове који су га помамили као бика. Зарио се у њу једним одсечним трзајем мале, тврде задњице коју је она стезала са обе руке. Одувек се поносио својом обдареношћу, али је наилазио на проблем у вођењу љубави, јер многе жене са којима је био нису могле да поднесу величину његовог уда. А она као да је била саливени калуп баш за толики уд. Одговарајућа канија за његов мач.

Бездан у њој се обави око пениса са хиљаду сићушних мишића као хиљаду прстију што му је донело неслућено задовољство. Као мач у камену, пенис је био у њој, док га је она зналачким потезима своје унутрашњости без и једног видљивог покрета, у лаганом ритму усисавала и пуштала. Није могао да издржи набој...
- Сврши у мене... – шапнула му је у потиљак – сврши и гледај ме у очи!

Експлодирао је од тих речи исто колико од њене љубавне вештине и срушио се на под.

Јану је блага несвестица још увек држала док је навлачила гаћице, поправљала брусхалтер и бретеле на мајци, узимала ташну, кесу, откључавала врата и излазила.

Није се ни осврнула, покушавајући тиме да докаже колико јој је растанак тежак. Али, када би о свему дубље размислила вероватно би њено осећање морала, које се подвело под слабе категорије, успротивило и запала би у самоосуду. Зато не размишља дубоко. Кад се помене ''дубоко'', само јој једно пада на памет.

Узбуркане емоције је донела кући, као и прељубничку одежду сакривену на дну кесе. Нешто се збивало и неизвесност догађаја је до те мере узбудила да се затворила у купатило, напунила каду врелом водом, сипала купку, уронила мазно се увијајући као пред очима некаквог распомамљеног аудиторијума који само у њеном телу налази ужитак. Понела је тек скувану кафу у порцуланској шољици, пепељару и цигарете и све то пажљиво одложила на веш машину, уз руб каде. Недостајала је само музика... 

Очекивала је навалу депресивних и самосажаљививих мисли, али уместо њих опхрвало је ново узбуђење. Довољна је сама себи. Понекад. Уживаће у себи као што то до сада никада није. Пружиће сама себи непоновљиво задовољство, неће се постидети пред собом, волеће се као што је ретко који мушкарац може волети, миловаће се по читавом телу, истражиће сваки завијутак, превој, дотаћи ће сваки нерв, разбудиће чула, свршиће. 

НЕУСПЕЛИ СЕКС ЗА КРАЈ

''Са собом на ТИ''

Замирисало јој је море из дечијих летњих ствари изнетих на проветравање. Траг соли и песка задржао се у тананим нитима памука, а принето светлости као да се и по која струна сунца уплела у вез око рубова. Замирисало је познато и домамило сећања. 

За уздахом прошлости дошао је и уздах горчине. Прошле године, на мору, окончан је њен брак. Укус соли, песка и врелине сунца пробија укус жучи. И надвладава. Отишла је да украде тренутке самоће, заједништва, породичне хармоније, да полепи крхотине њиховог живота, са надом да ће се вратити са најлепшим сувениром икада донетим са једног незаборавног путовања. А донела је шаку јада, чемера и боли. Донела је не крхотине, него прах, самлевени живот и коначно и једном за свагда здробљени брак.

И није јој било жао, јер воли истину, ма каква она била, више него лицемерје и лаж. На плажи је искрила голотиња њихових подсвесних жеља. На светлости се није дао сакрити понор неразумевања. А романтичне вечери на тераси, одакле дува лахор пунећи груди медитеранским ароматима – била је сама, сама, сама...

* * *

Чим су изашли из аутобуса и унели кофере у пространи хол виле, Стеван је повео девојчице на плажу. Претходни туристи су управо напустили апартмане, собарице су мењале постељину, а цела група са којом су допутовали седела је у холу, очекујући знак вође пута да се сместе. 

Стеван је одмах повикао:

- А, ми идемо на плажу!

- Па, чекај, прво да се сместимо – успротивила се Јана – Погледај колико има кофера, могу сваког часа да нас прозову...

- Ти чекај, ми идемо.

Као да никада у животу нису видели море, све троје потрчаше на плажу, па онако у гаћама гацаше унаоколо.

Јана је седела у холу, пушећи цигарету за цигаретом и размишљајући:

''Као да сам пошла са троје деце. И то двоје своје и једно које су ми утрапили из Звечанске. Ето, то је мој муж. Дете. Разумела бих да смо само у пролазу, али дошли смо на месец дана... Зар није паметније да смо се прво сместили?''

У том тренутку вођа пута је сишао са спрата и прозвао туристе који су могли да заузму собе. Како се апартман који су закупили налазио на првом спрату, били су прозвани међу првима, јер се хотел чистио од нижих ка вишим спратовима.

Јана се презнојила. Седам кофера је сама унела у лифт, од лифта одвукла до собе, заузевши лифт на читавих петнаест минута што је изазвало страшно негодовање нервозних туриста.

У дуплекс-апартману је распремила најнужније ствари, пронашла купаће костиме и дечије шешириће, надувала шлауфе и лопте, извадила кантице и лопатице, спремила доручак претекао од ноћашне ужине у аутобусу. На крају се истуширала и легла да се одмори.

Када је дошло разумно време за одлазак на плажу, Стева се вратио са децом, унео гомиле песка на мокрим табанима и све троје су заспали, прљави од пута, у знојавим мајицама сквашеним у мору, уневши талоге песка и у постељу.

Јана изађе на терасу са шољом кафе и цигаретама и загледа се у море...

''Ми се разилазима чак и у тако тривијалним стварима, као што је време погодно за одлазак на плажу!''

Сваки дан је протицао уобичајено. Устају око осам, на брзину се спремају за плажу, доручкују успут нешто од пецива купљеног у пекари на углу, сачекују Лидију и њеног сина који су две улице даље од њих. Одлазе на плажу до подне. Она се враћа да спреми нешто за ручак, јер деца не воле грчку кухињу. Кроз сат времена долази Стева са децом, ручају, спавају после ручка. Још један послеподневни одлазак на плажу, лежернији, без ''реквизита'': базенчића, сунцобрана, лежаљки, лопти, шлауфа... Враћају се у хотел, туширају, облаче за вечерњи излазак, шетају, вечерају, иду на сладолед и колаче и око десет сати носе у апартман полузаспалу децу. Смештају их у кревете и излазе на терасу да пуше, пију, разговарају... али, не и Стева.

Време проведено насамо са женом одавно није био део његовог животног плана. Она излази на терасу. Удобно се заваљује у столицу од плетеног прућа, диже ноге на ограду терасе, ослушкује жагор града, удише миомирисе, пуши, пије и сатире се од мисли...

Зар овај одлазак на летовање који њихов буџет, сада када су се коначно решили на стамбени кредит није могао да поднесе, није требало да буде последњи покушај да се сачува и спаси брак. Зашто онда он то тако олако схвата?

Лидија јој је данас рекла у поверењу да јој се не допада Стеваново опхођење према њој. Отворено флертује, добацује несувисле простаклуке, маже је уљима, трчи по лимунаду, купује крофне...

- И то све пред тобом – додала је – само да знаш, он прелази границе доброг укуса и ја га таквог не познајем. Ми смо се увек шалили на тај начин, али ово већ превршује меру. Иако ми је потпуно јасно да хоће да те учини љубоморном и да се тако понаша само због ваших несугласица, не могу да прихватим да ме понижава. Ја ћу му рећи отворено шта мислим о томе.

- Вероватно мисли да је духовит, не пада му на памет да те понижава и вређа – рекла је Јана.

- Каже, малочас – настави Лидија – пустићу браду да личим на Турчина, ионако сви мисле да сам дошао на летовање са две жене и троје деце.

- Боже, чиме се он замлаћује!

Врхунац Јаниног разочарања био је секс, један једини неуспели покушај за месец дана. Деца су заспала, он је прешао код ње на посебан кревет. Ћутећи су почели да се додирују. Полако је прелазио врховима прстију по њеном врату, спуштајући се ка грудима, стомаку, препонама. Она је завлачила прсте у његову косу, љубила му ушну шкољку и извијала читаво тело, наједном силовито пробуђено од устрепталих додира. Почело је лепо, спонтано... а онда кревет постаде тесан и шкрипав. Покушавали су неколико пута да заузму удобну позу, али није успевало. Он је повуче за руку и одведе у купатило.

Стајао је потпуно наг, крупан и снажан, преплануо, као контраст на ружичастим керамичким плочицама. Она се саже и уснама обухвати пенис, усисавајући га дубоко у грло или лако палацајући језиком по главићу. Наизменично нежно и грубо играла се са својом омиљеном играчком која јој је толико година припадала и чинила највећа задовољства. Када се измаче у страну и понуди му да је узме с леђа, он покуша да напипа вагину, поче да гура, али никако није могао да погоди где. Неколико неуспелих покушаја олабавише његов пенис, па се гњецаво кривио у страну сваки пут када би додирнуо њену гузу. Она покуша још једном да га уснама усправи и окрућа, али било је узалуд. Као мртва кожмура, пуж голаћ сасушен на сунцу, висио је оклембешен патрљак вирећи из ситних, црних коврџица.

Скинуо је баде мантил са чивулука, неспретно га обавио око тела и изашао из купатила, остављајући је да клечи на сред купатила, на хладним ружичастим плочицама. Без и једне једине речи.

Два потпуна странца, ни чим повезана, довршили су једно од ретких заједничких летовања, али и још нешто. Довршили су свој брак. 

ПРОБУДИ ЗВЕР У МЕНИ

''Са собом на ТИ''

У суботу ујутру Јану је пробудило упорно звоно мобилног телефона. На екрану је писало ''бубица''. Надимак који је надевала свима које воли послужио је и овога пута да маскира стварног позиваоца.

- Ниси био жив док ме ниси пробудио! – рекла је понешто нервозним гласом.

- Извини.                         

- Нема везе. И онако је време за устајање, само не волим да се јављам док се сасвим не разбудим, али ово је било баш упорно!

- Упоран сам, јер сам хтео да те чујем, нестрпљив сам и много ми недостајеш.

У свакој другој прилици одговорила би да и он њој недостаје, да га воли, да јој је потребан, али од како су двосмислена нагађања, врцава довијања и слаткоречива убадања прерасла у отворене изјаве љубави, као да је лагано губила интерес за љубавника.

Весна је била у праву, опчињеност је пролазна, а заљубљеност тренутна; чим прође страст сваки мушкарац постаје обичан и једноличан. Први пут је помислила да је Стеванов суздржан став и недореченост емоција разлог због кога су опстали у браку десет година. Но, дошла је у фазу када мора, хтела не хтела, да седи на две столице. Стеванова коначна реч није изречена, иако је претњи о разводу било. Ако ипак одлучи да не може да отрпи свеукупно породично стање и реши да се исели, требао јој је сигуран ослонац. Знала је да овим калкулантским решењем изневерава себе и сопствену представу морала, али слепо срљање у пропаст је надјачао колико-толико здраворазумски став према будућности. Овом мишљењу доприносила је и чињеница да је љубавник толико воли да би рађе пристао и на њено калкулисање, него да се разиђу. Дрзнула се чак да помисли како му својом прорачунатошћу чини услугу.

Када је ово признала Весни, она је само одобравајући климнула главом и рекла:

- Знам то добро, курва курву разуме!

Те речи ударише је по сред мозга. Ма колико кривила Стевана за своје посрнуће, ма колико посрнуће називала свим замисливим именима само да би се оправдала (говорила је: то је само хигијена, као када идеш улицом, прођеш поред посластичарнице, уђеш, поједеш парче торте зато што ти се баш тада пријело, изађеш и ништа; шта сад ту ваздан да се дискутује о томе што ми се јела торта!) по први пут је прихватила, не у шали или женском заједању, већ одистински да је оно што ради курвање, и ништа изван тога.

Док је помахнитала страст буктала, сажижући својим сјактавим пламеновима сваку мисао, још је и могла да поверује себи да се није могла одупрети, да се једноставно десило. Када је страст уминула, а тај танки прелаз опазила је по безмерној досади коју је осећала при сваком изливу нежности дужем но што је за предигру потребно – изједала ју је чињеница да подржава тај пламен само зато да би имала неког ако је муж напусти. Више се није осећала добро.

Са овим убитачним мислима провела је читав тај суботњи дан, кишан и суморан. Журка на коју је Весна водила била је те вечери и када је дошло време да се припреми она је одуговлачила, премештала се из фотеље у фотељу, буљила у тв шалтајући канале до шездесет и назад, отварала ормар и уместо да одвоји шта ће обући уочавала је благи неред на полицама са дечијом гардеробом и насумице их преслагала.

Тек када је примила Веснину поруку да ће у седам доћи по њу, ушла је у купатило да се истушира.

Узеле су такси. Јана изађе прва у Бреговитој, а Весна продужи за Тошин бунар, са договором да ће се чути око пола десет како би отишле на журку.

Дочекао ју је са миришљавим свећама попаљеним свуда унаоколо по соби, са шампањцем и чоколадним бомбонама, глатко избријаних образа што је појачавало магију италијанке, намирисан, у баде матилу који му је поклонила за рођендан. Допирали су звуци забавњака са Накси радија; као и увек, airweek освеживач прскао је лаванду на сваких десет минута пунећи собу препознатљивом аромом њеног преступа. И његово шапутање пуно нежности било је уобичајено, све, све је исто, осим – ње!

Жустрије него обично са предигре је прешла на главни део. Он се одмакао и осмотрио је изненађено.

- Жури ти се?

- Зваће ме Весна у девет – рече.

- Имали смо до сада и мање времена, па се ниси лишавала мажења.

- Вечерас хоћу да ме задовољиш нагло, брзо, силовито... Онако како само ти умеш! – додала је уз продоран поглед, знајући да ће овај подстрек да делује.

Его је прорадио. Постарао се да јој испуни жељу.

По први пут откако су љубавници водили су љубав животињском силином. Поцепао јој је јуче купљени корсет од снежно-беле чипке и једним жустрим покретом стргао гаћице. Зажарен поглед који је буктао као ватра из његових очију, несавладиво је прождирао. Топила се толико да су јој бутине биле сасвим мокре и слузаве од пренадражености. А он је заривао свој пропети пенис у њу као убица сечиво у своју жртву. Урлала је од задовољства и мамила га на још жешће безобразлуке.

- Покажи ми колико си перверзан! Шта има још? Шта још постоји? Хоћу све! Хоћу одмах!

Испунио јој је сваку жељу, док је она незасито тражила још.

- Пробуди звер у мени! - наредила му је са чудним сјајем у очима.

А када је био готов да досегне врхунац, одгурнула га је и рекла:

- Не, нема данас! Сутра!

И изјурила у спарну, кишовиту ноћ, остављајући га да се сатире од онанисања до јутра.

Журка се показала убитачно досадном. Осредња музика, амбијент недовољно привлачан, сепареи крцати брбљивим женама чије приче нису биле ни мало инспиративне.

Непознате жене су најгоре друштво, закључила је. Стева је био у праву: женска журка је дибидус глупост. Да би прекратила време испијала је ђус-водке на искап и слала паралелно мужу и љубавнику ласцивне поруке.

- Ти ниси нормална! – узвикивала је добрано пијана Весна, читајући сваку поруку преко Јаниног рамена.

У два иза поноћи чинило јој се да сасвим влада собом, али када је устала са столице и пошла у тоалет осетила је силовиту вртоглавицу. Једва се држала на ногама. Како је стигла до тоалета, памти. И своје закрвављене очи у огледалу, и нешто касније руковање са домаћицом на растанку, два-три степеника наниже ка излазу, седање у такси... Али, потом? Шта је било потом?

Потпуни мрак. Потпуно слепило.

- Селе смо у такси – причала јој је два дана касније Весна сва усплахирена када је дошла на поподневну кафу – рекла си да прођемо Бреговитом, да ћеш изаћи само на пет минута да га пољубиш, а после петнаест минута стигао ми је смс: ''продужи!'' Да ли је могуће да се тога не сећаш? Да си толико била пијана? Ти идеш из грешке у грешку! И немој да лажеш да се ниси заљубила. Овако нешто може да направи само кретенски заљубљена глупача. И још Стеви шаље поруку у четири ноћу: ''не брини, код њега сам!'' Еј, код њега! Као, буди срећан што нисам на Ургентном или у рајским вртовима. Као, нико ме није напао и силовао, не брини, на сигурном сам. Еј, Боже, на сигурном! Шта се ту кикоћеш? Шта се смејеш? Ти си полудела. Мислила сам да сам ја најгора на свету, а, гле, ње, црче од смеха.

- Смејем се од муке. Нисам заљубљена, напротив... само сам хтела да проверим да ли је љут на мене!

- Кажи само, мајке ти, како је Стева реаговао када те је видео у осам ујутру да долазиш на посао?

- Рекла сам да ме боли глава, да не могу да радим, дао ми је кључеве од стана, а после је пустио поруку: ''И таква ми долазиш?''

- Таква?

- Хтео је да каже: као дроља, али се није усудио да превали.

- И шта сад?

- Немам појма. Два дана је ћутао, а синоћ... боље да не причам.

- Па, јеси ли ти свесна да би сваки други на његовом месту спаковао кофере и отишао.

- Знам да сам направила срање. Невиђено срање. Тим пре што ми то ништа није требало. И тамо сам се само избламирала, повраћала, намучила човека, допустила да ме гледа понижену и јадну. А код куће... Пакао! Али, шта сад да радим? Пијана будала. Ти знаш да ја не пијем, да слабо подносим алкохол. Осам ђус-водки сам попила као од шале, на екс, па, видела си и сама, а када сам устала... Не вреди, морам ја да паднем до дна да бих се присебила. Прошли пут када сам преспавала, још сам и ликовала, болело ме је дупе. Нека оде, не занима ме! А сада ми није свеједно. Ово пијанство је било отрежњујуће. Ти кажеш да би сваки други на његовом месту отишао. То је истина, ја бих прва отишла, из момента. Али, он је остао првог пута. Још је могао да разуме случајност, ето, десило се... шта да се ради? Узмимо за грешку, лудило, било шта! Сећаш ли се како се тада просто као просветлио, трчао около да купује поклоне, спремао вечеру, роловао месо и направио колач. Еј, Стева направио колач! Па, ја се не сећам када је он последњи пут ушао у кухињу. Па, шампањац у кревету, дуге приче, смах... А мислила сам да не уме у даху две простопроширене да састави. Идеал мужа. И шта сам ја тада мислила: е, па, драги, касно си се сетио! Требало је да те преварим, да преноћим код љубавника, да те исмејем и понизим, да би ти укапирао какав треба да си муж. Касно. А сада је ово доживео као чист безобразлук, као да сам пљунула на сав његов труд. И повукао се, неће да спава са мном. Што је најгоре и сама то тако доживљавам. Нема ликовања, нема тријумфа.

- Срање, тешко срање! – закључује Весна – Али криви сте обоје. Немој, молим те, сада да сваљујеш сву кривицу на себе. Засрала јеси, али треба наћи узрок. Зашто си засрала? Зашто си догурала дотле?

- Било је других начина да то решим.

- Али, ниси. Изабрала си овај. Хтела си да се осетиш вољеном. Па, коме то није потребно? Све падамо на то?

- Стева ме је волео као што ме нико никада неће волети.

- Воли те он и сад.

- Не знам... више, заиста, не знам. Дописује се са неким. Крије телефон, кад упаднем у собу поломи се да стрпа телефон под ћебе, а знаш колики је екран на нокији, сија цела соба. И видим му онај израз на лицу, свој израз. Кривица, стрепња, али и нека неописана наслада, само што се код њега придружила и освета.

- Стева? Ја у то не могу да поверујем!

- Бојим се да се одлучио: свако за себе.

- Па, шта фали? То је у реду. Ви имате институцију, брак, децу, заједнички посао, а секс са стране је потреба да се доживи макар каква промена. Ја прва не бих могла да замислим живот само са једним мушкарцем десет година. Еј, десет година, иста узлазна и силазна путања, секс по плану, истуширај се ти, па ћу онда ја, лећи ћемо у кревет да се крешемо. Е, да се не крешемо, мајке ти!

БРАЧНА ИДИЛА

''СА СОБОМ НА ТИ''

Читав следећи дан Јана је вагала речи, обузета стрепњом да ће од навике рећи нешто погрешно, увредљиво или срдито. Бојала се да наруши свети покров брачне љубави која је царевала у њиховом дому. Сами себи су деловали смешно, као странци који се тек упознају и настоје, пошто-пото, да оставе повољан утисак о себи. Он није био принуђен да улаже додатни напор. Није био склон грубим речима, нервозним испадима и исхитреним реацијама. Увек га је красила сталоженост и оптимизам. 

Иако је све било као у првим месецима њиховог брака, Јана је помало жалила што није увиђала бар неки додатни напор с његове стране, нешто ''још'':  да јој се додвори, да покаже недвосмислено колико му је стало баш до ње, да јој угоди ситницама, да унапред размисли шта би је обрадовало. То благо жаљење долазило је можда отуда што њој није било у природи да се опходи снисходљиво и лежерно. Улагала је огроман напор да контролише говор, да не прогунђа, да сузбије бујајућу ерупцију енергије која је неконтолисано пуштена могла да донесе многа добра, али и многа зла.

Док је поспремала по стану, паде јој у очи да је пешкир опет остављен на веш машини, уместо на држачу. ''Ето, могао је бар тиме да покаже добру вољу'' – пролете јој мисао коју је одмах сузбила да не поквари расположење.

Истина, опрао је судове после ручка без ичијег наговора, али су ивице на тањирима остале масне, а на спољашњем дну чаша опажали се трагови хране накупљење у судопери. Сунђер и трулекс крпа нису били исцеђени, ако их не исцеди одмах, до вечери ће се сасвим усмрдети. Ножеви су, супротно здравом разуму, набодени са сечивом на горе.

''Па, добро, макар су судови опрани'', закључи најзад, уморивши се од подробне инспекције, ''Не може одмах да укапира да се чаше перу са спољашње као и са унутрашње стране!''

Уместо критике којој би подлегла у часовима незадовољства, исцрпљености и умора, сада се одлучила да га ненападно похвали. Одмарао се после ручка, пре него што крене на посао. Она леже поред њега и дланом поче полагано да прелази по његовом рамену, шапнувши му у ухо:

- Ко је то мени данас био вредан?

Промешкољио се и снено рекао:

- Чешкај ме.

Од тог ''чешкај ме'' добијала је рогове. Волела је да се необавезно мазе, додирују, али када би јој заповедио да га чешка добијала је напад одсуства воље да се покране и за милиметар. Зашто је то тако никада себи није могла да објасни. Било је тренутака када је покушавала да му то објасни, а он се одмах љутио:

- Зашто ти је тешко? Ја сам тебе прошли пут чешкао пола сата и више!

Ово је аргумент који никако није требало да наведе. Устостручио је њену мрзовољу.

Али, данас је била решена да ништа и ничим не поквар. Сва се унела у чешкање. Проучавла је његова леђа као да припадају неком странцу. Од скоро је депилирао торзо, па и јесте изгледао као странац. Открила је да има необично много младежа по леђима. Два масна ткива и један мекани висећи младеж од кога би се сва стресла сваки пут када би га додирнула, познавала је од раније. Сада је само могла и да их види. Чешкала га је читав сат и тиме премашила све могуће рекорде. А онда је дошло време да га пробуди за посао.

Брзо су се обукли. Она је кренула у вртић по Машу. На улазу зграде су се растали. Понудила му је своје усне, а он је очима показао на човека из обезбеђења који је седео у својој малој застакљеној кабини помно пратећи ко улази и излази. И то је био недопустив аргумент да је не пољуби на растанку. Покуњила се и убрзала корак у правцу вртића, када је довикнуо:

- Лидија иде на море двадесет првог.

- Знам – рекла је овлаш се осврнувши.

- Зашто не би повела децу и ти? Касја и Маша би имале друштво, Лидија води и сина.

- Мислила сам да смо се коначно решили да дигнемо стамбени кредит и да сада нисмо у могућности да идемо на море. Треба нам најмање хиљаду евра, плус припреме.

- Апартман је триста педесет евра. Ту си суму пре неки дан потрошила са моје кредитне картице на куповину летње гардеробе. Двадесет и осам хиљада динара.

- Потрошила сам двадесет, а само су твоје патике коштале девет и деветсто.

- Добро, то је то. Нисам ти ништа пребацио. Размисли, па ћемо причати вечерас.

- Ићи ћемо само ако идемо сви, као породица – добацила је одлазећи.

Увече је дошла Весна и разговор о плановима за породично летовање није био ни замислив.

Јана је доживљавала Весну као довитљивог репортера на терену препуног авантуристичких прича о свету који је одавно затворен за њу, који се у последњих неколико година (откако има децу) толико изменио да је свако Веснино препричавање доживљавала као холивудски филм.

Легла би на краћи део угаоне гарнитуре, подигла ноге на наслон да успостави бољу циркулацију, привукла сточић да чаша са пивом и пепељара буду на дохват руке и слушала непомућеном пажњом. Весна је претходне вечери била на отварању једног коктел бара.

- Улази баја у белом оделу, свилена кошуља са везом, ципеле од змијске коже, такав кајиш, сат златан, искварцован, напуцан, зуби порцулански, А 2 боје...

- А 2?

- То је боја зуба која мало вуче на сиво, али када су сви једнаки изгледа моћно. Прави господин, даса. Наручује апсент и шаље за наш сто. Ја сам решила да се убијем, од оних коктелчића само ти се пиша сваки час. Апсент је питак, као вода. Прво ти све смешно, али кад устанеш, само можеш да идеш уназад, напред – нема шансе. Још ме боли глава. Јутрос звони мобилни, ту поред мене, а чујем као да сам га заборавила у купатилу. Одлазим на посао. Доктор ми каже: имамо малу интервенцију, подижемо капке, нека докторка асистира. Милина! То је нека нова, узели смо је да се ординација води на њу, јер је ограничена као балкон, али је имала сјајне препоруке. Нисам веровала да је толика гуска. Не пада јој на памет да покупи чаше са стола иза пацијента, да поспреми инструменте или подигне нешто са пода ако јој је испало. Набије се на штиклу дванаестицу, минић допичњак, шишке неке до очију и каже: ја сам специјалиста, нисам учила да бих поспремала. У реду! Ти си специјалиста. А кад јој доктор каже дајте маказе, значи да је већ ушио, готова интервенција, она мртва хладна каже: нема маказа. Па, где су? Ја сам их јутрос узела да сечем газу.  Доктор у шоку. Она не капира шта је урадила. Узела маказе да сече газу? Са хируршким маказама из стерилног сета сече газу? Она је јутрос отворила стерилни сет, залепила фластер са датумом стерилисања као да је стерилно и даље, а чим је руком брљала није више стерилно и тиме оперишу. Доктор ми препушта пацијента, а њој каже: дођите у кабинет. Чула сам да је гађао телефоном. Гуска! Гуска! Она специјалиста? Она је мој ђока! Још мртва хладна каже: мрзи ме да перем косу, оперем само шишке!