ПРОБУДИ ЗВЕР У МЕНИ

''Са собом на ТИ''

У суботу ујутру Јану је пробудило упорно звоно мобилног телефона. На екрану је писало ''бубица''. Надимак који је надевала свима које воли послужио је и овога пута да маскира стварног позиваоца.

- Ниси био жив док ме ниси пробудио! – рекла је понешто нервозним гласом.

- Извини.                         

- Нема везе. И онако је време за устајање, само не волим да се јављам док се сасвим не разбудим, али ово је било баш упорно!

- Упоран сам, јер сам хтео да те чујем, нестрпљив сам и много ми недостајеш.

У свакој другој прилици одговорила би да и он њој недостаје, да га воли, да јој је потребан, али од како су двосмислена нагађања, врцава довијања и слаткоречива убадања прерасла у отворене изјаве љубави, као да је лагано губила интерес за љубавника.

Весна је била у праву, опчињеност је пролазна, а заљубљеност тренутна; чим прође страст сваки мушкарац постаје обичан и једноличан. Први пут је помислила да је Стеванов суздржан став и недореченост емоција разлог због кога су опстали у браку десет година. Но, дошла је у фазу када мора, хтела не хтела, да седи на две столице. Стеванова коначна реч није изречена, иако је претњи о разводу било. Ако ипак одлучи да не може да отрпи свеукупно породично стање и реши да се исели, требао јој је сигуран ослонац. Знала је да овим калкулантским решењем изневерава себе и сопствену представу морала, али слепо срљање у пропаст је надјачао колико-толико здраворазумски став према будућности. Овом мишљењу доприносила је и чињеница да је љубавник толико воли да би рађе пристао и на њено калкулисање, него да се разиђу. Дрзнула се чак да помисли како му својом прорачунатошћу чини услугу.

Када је ово признала Весни, она је само одобравајући климнула главом и рекла:

- Знам то добро, курва курву разуме!

Те речи ударише је по сред мозга. Ма колико кривила Стевана за своје посрнуће, ма колико посрнуће називала свим замисливим именима само да би се оправдала (говорила је: то је само хигијена, као када идеш улицом, прођеш поред посластичарнице, уђеш, поједеш парче торте зато што ти се баш тада пријело, изађеш и ништа; шта сад ту ваздан да се дискутује о томе што ми се јела торта!) по први пут је прихватила, не у шали или женском заједању, већ одистински да је оно што ради курвање, и ништа изван тога.

Док је помахнитала страст буктала, сажижући својим сјактавим пламеновима сваку мисао, још је и могла да поверује себи да се није могла одупрети, да се једноставно десило. Када је страст уминула, а тај танки прелаз опазила је по безмерној досади коју је осећала при сваком изливу нежности дужем но што је за предигру потребно – изједала ју је чињеница да подржава тај пламен само зато да би имала неког ако је муж напусти. Више се није осећала добро.

Са овим убитачним мислима провела је читав тај суботњи дан, кишан и суморан. Журка на коју је Весна водила била је те вечери и када је дошло време да се припреми она је одуговлачила, премештала се из фотеље у фотељу, буљила у тв шалтајући канале до шездесет и назад, отварала ормар и уместо да одвоји шта ће обући уочавала је благи неред на полицама са дечијом гардеробом и насумице их преслагала.

Тек када је примила Веснину поруку да ће у седам доћи по њу, ушла је у купатило да се истушира.

Узеле су такси. Јана изађе прва у Бреговитој, а Весна продужи за Тошин бунар, са договором да ће се чути око пола десет како би отишле на журку.

Дочекао ју је са миришљавим свећама попаљеним свуда унаоколо по соби, са шампањцем и чоколадним бомбонама, глатко избријаних образа што је појачавало магију италијанке, намирисан, у баде матилу који му је поклонила за рођендан. Допирали су звуци забавњака са Накси радија; као и увек, airweek освеживач прскао је лаванду на сваких десет минута пунећи собу препознатљивом аромом њеног преступа. И његово шапутање пуно нежности било је уобичајено, све, све је исто, осим – ње!

Жустрије него обично са предигре је прешла на главни део. Он се одмакао и осмотрио је изненађено.

- Жури ти се?

- Зваће ме Весна у девет – рече.

- Имали смо до сада и мање времена, па се ниси лишавала мажења.

- Вечерас хоћу да ме задовољиш нагло, брзо, силовито... Онако како само ти умеш! – додала је уз продоран поглед, знајући да ће овај подстрек да делује.

Его је прорадио. Постарао се да јој испуни жељу.

По први пут откако су љубавници водили су љубав животињском силином. Поцепао јој је јуче купљени корсет од снежно-беле чипке и једним жустрим покретом стргао гаћице. Зажарен поглед који је буктао као ватра из његових очију, несавладиво је прождирао. Топила се толико да су јој бутине биле сасвим мокре и слузаве од пренадражености. А он је заривао свој пропети пенис у њу као убица сечиво у своју жртву. Урлала је од задовољства и мамила га на још жешће безобразлуке.

- Покажи ми колико си перверзан! Шта има још? Шта још постоји? Хоћу све! Хоћу одмах!

Испунио јој је сваку жељу, док је она незасито тражила још.

- Пробуди звер у мени! - наредила му је са чудним сјајем у очима.

А када је био готов да досегне врхунац, одгурнула га је и рекла:

- Не, нема данас! Сутра!

И изјурила у спарну, кишовиту ноћ, остављајући га да се сатире од онанисања до јутра.

Журка се показала убитачно досадном. Осредња музика, амбијент недовољно привлачан, сепареи крцати брбљивим женама чије приче нису биле ни мало инспиративне.

Непознате жене су најгоре друштво, закључила је. Стева је био у праву: женска журка је дибидус глупост. Да би прекратила време испијала је ђус-водке на искап и слала паралелно мужу и љубавнику ласцивне поруке.

- Ти ниси нормална! – узвикивала је добрано пијана Весна, читајући сваку поруку преко Јаниног рамена.

У два иза поноћи чинило јој се да сасвим влада собом, али када је устала са столице и пошла у тоалет осетила је силовиту вртоглавицу. Једва се држала на ногама. Како је стигла до тоалета, памти. И своје закрвављене очи у огледалу, и нешто касније руковање са домаћицом на растанку, два-три степеника наниже ка излазу, седање у такси... Али, потом? Шта је било потом?

Потпуни мрак. Потпуно слепило.

- Селе смо у такси – причала јој је два дана касније Весна сва усплахирена када је дошла на поподневну кафу – рекла си да прођемо Бреговитом, да ћеш изаћи само на пет минута да га пољубиш, а после петнаест минута стигао ми је смс: ''продужи!'' Да ли је могуће да се тога не сећаш? Да си толико била пијана? Ти идеш из грешке у грешку! И немој да лажеш да се ниси заљубила. Овако нешто може да направи само кретенски заљубљена глупача. И још Стеви шаље поруку у четири ноћу: ''не брини, код њега сам!'' Еј, код њега! Као, буди срећан што нисам на Ургентном или у рајским вртовима. Као, нико ме није напао и силовао, не брини, на сигурном сам. Еј, Боже, на сигурном! Шта се ту кикоћеш? Шта се смејеш? Ти си полудела. Мислила сам да сам ја најгора на свету, а, гле, ње, црче од смеха.

- Смејем се од муке. Нисам заљубљена, напротив... само сам хтела да проверим да ли је љут на мене!

- Кажи само, мајке ти, како је Стева реаговао када те је видео у осам ујутру да долазиш на посао?

- Рекла сам да ме боли глава, да не могу да радим, дао ми је кључеве од стана, а после је пустио поруку: ''И таква ми долазиш?''

- Таква?

- Хтео је да каже: као дроља, али се није усудио да превали.

- И шта сад?

- Немам појма. Два дана је ћутао, а синоћ... боље да не причам.

- Па, јеси ли ти свесна да би сваки други на његовом месту спаковао кофере и отишао.

- Знам да сам направила срање. Невиђено срање. Тим пре што ми то ништа није требало. И тамо сам се само избламирала, повраћала, намучила човека, допустила да ме гледа понижену и јадну. А код куће... Пакао! Али, шта сад да радим? Пијана будала. Ти знаш да ја не пијем, да слабо подносим алкохол. Осам ђус-водки сам попила као од шале, на екс, па, видела си и сама, а када сам устала... Не вреди, морам ја да паднем до дна да бих се присебила. Прошли пут када сам преспавала, још сам и ликовала, болело ме је дупе. Нека оде, не занима ме! А сада ми није свеједно. Ово пијанство је било отрежњујуће. Ти кажеш да би сваки други на његовом месту отишао. То је истина, ја бих прва отишла, из момента. Али, он је остао првог пута. Још је могао да разуме случајност, ето, десило се... шта да се ради? Узмимо за грешку, лудило, било шта! Сећаш ли се како се тада просто као просветлио, трчао около да купује поклоне, спремао вечеру, роловао месо и направио колач. Еј, Стева направио колач! Па, ја се не сећам када је он последњи пут ушао у кухињу. Па, шампањац у кревету, дуге приче, смах... А мислила сам да не уме у даху две простопроширене да састави. Идеал мужа. И шта сам ја тада мислила: е, па, драги, касно си се сетио! Требало је да те преварим, да преноћим код љубавника, да те исмејем и понизим, да би ти укапирао какав треба да си муж. Касно. А сада је ово доживео као чист безобразлук, као да сам пљунула на сав његов труд. И повукао се, неће да спава са мном. Што је најгоре и сама то тако доживљавам. Нема ликовања, нема тријумфа.

- Срање, тешко срање! – закључује Весна – Али криви сте обоје. Немој, молим те, сада да сваљујеш сву кривицу на себе. Засрала јеси, али треба наћи узрок. Зашто си засрала? Зашто си догурала дотле?

- Било је других начина да то решим.

- Али, ниси. Изабрала си овај. Хтела си да се осетиш вољеном. Па, коме то није потребно? Све падамо на то?

- Стева ме је волео као што ме нико никада неће волети.

- Воли те он и сад.

- Не знам... више, заиста, не знам. Дописује се са неким. Крије телефон, кад упаднем у собу поломи се да стрпа телефон под ћебе, а знаш колики је екран на нокији, сија цела соба. И видим му онај израз на лицу, свој израз. Кривица, стрепња, али и нека неописана наслада, само што се код њега придружила и освета.

- Стева? Ја у то не могу да поверујем!

- Бојим се да се одлучио: свако за себе.

- Па, шта фали? То је у реду. Ви имате институцију, брак, децу, заједнички посао, а секс са стране је потреба да се доживи макар каква промена. Ја прва не бих могла да замислим живот само са једним мушкарцем десет година. Еј, десет година, иста узлазна и силазна путања, секс по плану, истуширај се ти, па ћу онда ја, лећи ћемо у кревет да се крешемо. Е, да се не крешемо, мајке ти!

БРАЧНА ИДИЛА

''СА СОБОМ НА ТИ''

Читав следећи дан Јана је вагала речи, обузета стрепњом да ће од навике рећи нешто погрешно, увредљиво или срдито. Бојала се да наруши свети покров брачне љубави која је царевала у њиховом дому. Сами себи су деловали смешно, као странци који се тек упознају и настоје, пошто-пото, да оставе повољан утисак о себи. Он није био принуђен да улаже додатни напор. Није био склон грубим речима, нервозним испадима и исхитреним реацијама. Увек га је красила сталоженост и оптимизам. 

Иако је све било као у првим месецима њиховог брака, Јана је помало жалила што није увиђала бар неки додатни напор с његове стране, нешто ''још'':  да јој се додвори, да покаже недвосмислено колико му је стало баш до ње, да јој угоди ситницама, да унапред размисли шта би је обрадовало. То благо жаљење долазило је можда отуда што њој није било у природи да се опходи снисходљиво и лежерно. Улагала је огроман напор да контролише говор, да не прогунђа, да сузбије бујајућу ерупцију енергије која је неконтолисано пуштена могла да донесе многа добра, али и многа зла.

Док је поспремала по стану, паде јој у очи да је пешкир опет остављен на веш машини, уместо на држачу. ''Ето, могао је бар тиме да покаже добру вољу'' – пролете јој мисао коју је одмах сузбила да не поквари расположење.

Истина, опрао је судове после ручка без ичијег наговора, али су ивице на тањирима остале масне, а на спољашњем дну чаша опажали се трагови хране накупљење у судопери. Сунђер и трулекс крпа нису били исцеђени, ако их не исцеди одмах, до вечери ће се сасвим усмрдети. Ножеви су, супротно здравом разуму, набодени са сечивом на горе.

''Па, добро, макар су судови опрани'', закључи најзад, уморивши се од подробне инспекције, ''Не може одмах да укапира да се чаше перу са спољашње као и са унутрашње стране!''

Уместо критике којој би подлегла у часовима незадовољства, исцрпљености и умора, сада се одлучила да га ненападно похвали. Одмарао се после ручка, пре него што крене на посао. Она леже поред њега и дланом поче полагано да прелази по његовом рамену, шапнувши му у ухо:

- Ко је то мени данас био вредан?

Промешкољио се и снено рекао:

- Чешкај ме.

Од тог ''чешкај ме'' добијала је рогове. Волела је да се необавезно мазе, додирују, али када би јој заповедио да га чешка добијала је напад одсуства воље да се покране и за милиметар. Зашто је то тако никада себи није могла да објасни. Било је тренутака када је покушавала да му то објасни, а он се одмах љутио:

- Зашто ти је тешко? Ја сам тебе прошли пут чешкао пола сата и више!

Ово је аргумент који никако није требало да наведе. Устостручио је њену мрзовољу.

Али, данас је била решена да ништа и ничим не поквар. Сва се унела у чешкање. Проучавла је његова леђа као да припадају неком странцу. Од скоро је депилирао торзо, па и јесте изгледао као странац. Открила је да има необично много младежа по леђима. Два масна ткива и један мекани висећи младеж од кога би се сва стресла сваки пут када би га додирнула, познавала је од раније. Сада је само могла и да их види. Чешкала га је читав сат и тиме премашила све могуће рекорде. А онда је дошло време да га пробуди за посао.

Брзо су се обукли. Она је кренула у вртић по Машу. На улазу зграде су се растали. Понудила му је своје усне, а он је очима показао на човека из обезбеђења који је седео у својој малој застакљеној кабини помно пратећи ко улази и излази. И то је био недопустив аргумент да је не пољуби на растанку. Покуњила се и убрзала корак у правцу вртића, када је довикнуо:

- Лидија иде на море двадесет првог.

- Знам – рекла је овлаш се осврнувши.

- Зашто не би повела децу и ти? Касја и Маша би имале друштво, Лидија води и сина.

- Мислила сам да смо се коначно решили да дигнемо стамбени кредит и да сада нисмо у могућности да идемо на море. Треба нам најмање хиљаду евра, плус припреме.

- Апартман је триста педесет евра. Ту си суму пре неки дан потрошила са моје кредитне картице на куповину летње гардеробе. Двадесет и осам хиљада динара.

- Потрошила сам двадесет, а само су твоје патике коштале девет и деветсто.

- Добро, то је то. Нисам ти ништа пребацио. Размисли, па ћемо причати вечерас.

- Ићи ћемо само ако идемо сви, као породица – добацила је одлазећи.

Увече је дошла Весна и разговор о плановима за породично летовање није био ни замислив.

Јана је доживљавала Весну као довитљивог репортера на терену препуног авантуристичких прича о свету који је одавно затворен за њу, који се у последњих неколико година (откако има децу) толико изменио да је свако Веснино препричавање доживљавала као холивудски филм.

Легла би на краћи део угаоне гарнитуре, подигла ноге на наслон да успостави бољу циркулацију, привукла сточић да чаша са пивом и пепељара буду на дохват руке и слушала непомућеном пажњом. Весна је претходне вечери била на отварању једног коктел бара.

- Улази баја у белом оделу, свилена кошуља са везом, ципеле од змијске коже, такав кајиш, сат златан, искварцован, напуцан, зуби порцулански, А 2 боје...

- А 2?

- То је боја зуба која мало вуче на сиво, али када су сви једнаки изгледа моћно. Прави господин, даса. Наручује апсент и шаље за наш сто. Ја сам решила да се убијем, од оних коктелчића само ти се пиша сваки час. Апсент је питак, као вода. Прво ти све смешно, али кад устанеш, само можеш да идеш уназад, напред – нема шансе. Још ме боли глава. Јутрос звони мобилни, ту поред мене, а чујем као да сам га заборавила у купатилу. Одлазим на посао. Доктор ми каже: имамо малу интервенцију, подижемо капке, нека докторка асистира. Милина! То је нека нова, узели смо је да се ординација води на њу, јер је ограничена као балкон, али је имала сјајне препоруке. Нисам веровала да је толика гуска. Не пада јој на памет да покупи чаше са стола иза пацијента, да поспреми инструменте или подигне нешто са пода ако јој је испало. Набије се на штиклу дванаестицу, минић допичњак, шишке неке до очију и каже: ја сам специјалиста, нисам учила да бих поспремала. У реду! Ти си специјалиста. А кад јој доктор каже дајте маказе, значи да је већ ушио, готова интервенција, она мртва хладна каже: нема маказа. Па, где су? Ја сам их јутрос узела да сечем газу.  Доктор у шоку. Она не капира шта је урадила. Узела маказе да сече газу? Са хируршким маказама из стерилног сета сече газу? Она је јутрос отворила стерилни сет, залепила фластер са датумом стерилисања као да је стерилно и даље, а чим је руком брљала није више стерилно и тиме оперишу. Доктор ми препушта пацијента, а њој каже: дођите у кабинет. Чула сам да је гађао телефоном. Гуска! Гуска! Она специјалиста? Она је мој ђока! Још мртва хладна каже: мрзи ме да перем косу, оперем само шишке!

ВИБРАТОР СА КВРЖИЦАМА

''СА СОБОМ НА ТИ''

Колико је то недопустиво, јадно, понижавајуће стање! Довести жену у стадијум да јој је неопходан секс, сада, одмах, овог тренутка, или умрети – представља више од греха. Помишља да је у рају Адам на исти начин кажњавао Еву, ускарћујући јој основне потребе, па је нешто од беса нешто од неурачунљивости, подлегла првом искушењу. Покушава да се сети од када је то тако. Колико траје? Чему та изненана потреба да се глуми импотентност? Јер импотентност настаје као тренутни шок. Да се десила по првом сазнању о њеној превари или неколико недеља потом, као закаснели удар истине, још би могла да разуме. Али прошло је годину дана!!! И тек у последња два месеца јавила се та потреба да је на најсуровији, најподмуклији начин смрви.

То је као да детету из Бијафре, које те гледа мутним погледом од накоћених мува, кажеш: није ми се дигло тесто, па не могу да те нахраним!

Као да кажеш жедном који мумла запеклог непца: попустила ми гумица на славини па не могу да те напојим.

Не, не, то је вређање достојанства. Најдубљег човековог достојанства! И он је још пита: па, шта ти је? Зашто си таква? Што се окрећеш на другу страну? Ја се толико трудим да те усрећим а ти никада ниси задовољна. Па, кажи гладном: на, камење, па се наједи, буди срећан, зашто ниси срећан када се ја толико трудим да из каменолома довучем највеће громаде? Гле, колико сам навукао, Небојшину кулу да сазидаш, а ти ниси задовољан! Баш си неки мрзовољан тип.

Од када то траје? Од ''сазнања'' није вољно водио љубав са њом. То је истина. Увек је викао: силовање, силовање! Или је подлегао грубостима. Али када је сасвим престало? У ком тренутку? Шта се то конкретно десило да сасвим престане? Можда оног момента када је пожелела његову инцијативу, а она је изостала? Онда када је рекла да ''бубица има већи''? Када се повукла љубомора, повређеност и када је уминуо бол, а наступило ново стање жељно освете? Или када је стекао љубавницу?

Не, познаје га макар у томе веома добро. Да је у питању друга жена зна унапред како би се одвијале ствари: дуго би му требало да приђе непознатој жени. Симпатија би могла да дође само након дуготрајног пријатељства, као што је започела и њихова веза. До првог пољупца би прошли месеци, можда и пола године. А када би спавао са њом, то би био крај брака! Он доживљава секс као потпуну предају, посвећеност без остатка, приклања се жени са којом спава као једином свом избору и крајњем уточишту.

Не, не може бити у питању друга жена.

Заспао је. Она осећа како је савладава физички умор, али дух је толико будан да не дозвољава таласима сна да је одвуку у мирну луку царства одмора и заборава. Уздиже јастук на узглавље и седи неко време у потпуном мраку.

Забацује обе руке иза главе и посматра поларно плаву лампицу на пуњачу његовог мобилног телефона. Монитор компјутера у радној соби на којој су отворена врата пали се и гаси у једнаким интервалима. Када се упали, осветли целу собу меком светлошћу скринсервера, зачује се пригушен гргољ воде у којима се крећу виртуелне рибице. Светлост се као магијска прашина посипа по наслонима и рукохватима фотеља, по глаткој црној површини клуб-сточића помереног у страну да би се могао развући тросед, завлачи се у углове и качи се на по коју нит паучине и пресвлачи светлу буковину паркета у румено. Када се угаси монитор, за час наступи потпуни мрак од кога је заболе очи, али се трен потом јаве разна светлашца. 

Прво улично осветљење зашара прозорско стакло. Види се ходнично светло на суседној згради и по који јарко осветљен прозор неког ноћобдије. Затим уочи оно поларно светло на пуњачу, па три флуороцентне цртице на видео рекордеру. Ту је требало меморисати сат, али како је пре извсног времена због неких радова у комшилуку електродистрибуција свако мало гасила струју, одустали су од узалудног напора да меморишу тачно време. Остале су само цртице. Светли црвена тачкица на телевизору јер је искључен помоћу даљинског управљача. Светли страт на двд-у. Мини линија је угашена, али на стаклашцу врата се одбија светлост телевизијске црвене тачкице. У купатилу није угашено светло и оно се пробија кроз кључаоницу и процеп између врата и прага.

Одједном је обузима жеља да погаси сва та светла, спусти ролетне и остане у потпуном мраку. Спусти руке и устаде, али је одмах шчепа мрзовоља. Одлази у радну собу да запали цигарету. Куцка нешто на компјутеру, прегледа старе текстове. И пре него што догори прва цигарета, заморена је, предомишља се. Мрзи је да пуши, да рола мишем електронске странице. Скринсервер се пали и рибице се шепуре у води. 

Устаје, одлази да провери да ли су девојчице покривене. Маша је по обичају откривена, испасана и знојава. Везује јој косу у овлашни реп, отвара прозор у дечијој соби да се пролуфтира. Успут покупи неколико делова пазли заборављених на поду. Нађе омот од чоколаде испод Касјиног радног стола који је промашио канту за отпатке.

Одлази у купатило. Умива се дуго пљускајући лице и врат. Пишки. Устане, спусти поклопац на вц шољи, седне, налакти се на колена, положи браду у шаке и размишља.

''Сутра ћу да купим вибратор, не преостаје ми ништа друго. Весна је рекла да је онај са квржицама веома стимулативан, па што да не пробам и то. Свака савремана жена треба да има вибратор без срама и зазора. Био је филм пре неки дан и један лик је рекао: вибратор није супарник мужу, већ саучесник! Лепо речено.''

Замишља себе како улази у еротик-шоп, разгледа вибраторе разних димензија окачене на зиду и одмах се сети вица о апарату за гашење пожара, који је Весна синоћ испричала. 

''Рећи ћу да купујем другарици поклон, из зезања. Збијаћу шале, питаћу да ли имају идеју како да јој упакујем. Не, одмах ће ме провалити. Знају то искусни продавци. Ја бих знала. Ући ћу самоуверено, без срама и рећи ћу: хоћу да пробам с мужем нешто ново! Помислиће да ме не задовољава. Ако не споменем мужа изгледаћу као јадница коју нико неће да кресне. Не, нећу ни ићи. Можда заиста треба само мало уложити труда, повиновати се овом новонасталом стању, дати му времена, показати му љубав у свим облицима...''

Осећања се поново мешају, одлуке се доносе на пречац све једна различита од друге.

''Како га уопште нисам упознала све ове године!'' – помисли наједном као да је тек сада постала свесна његове величине, јасне, недвосмислене природе коју не мути бујица страсти и опречних мишљења, постојаности карактера који је кадар да стоички отрпи најжешће ударце а да при том не узропће, не прокуне, не згази.

''О, ја бих још како роптала, клела и газила! Мој его никада не би отрпео ни најмању сенку издаје, ни вербално ниподаштавање, а камоли... а камоли? Шта то говори о њему? Шта то говори о мени?''

Неко други би на њеном месту сматрао то кукавичлуком. И она је до јуче веровала у његов кукавичлук, али данас се пројавила пред њом сасвим друга димензија мужевљеве нарави. Лако је отићи, лако је показати себичлук, остати у рату, мрзети, клети, газити. Али је тешко задржати величину и људскост у најболнијим животним тренуцима, а он је то умео. Одувек је умео. 

Утрнуле су јој ноге. Спава јој се. Изађе из купатила и врати се у кревет. У сну, он се окренуо на њену страну и заузео већи део кревета. Она се ушушка поред њега и помилова га по руци. Рука се помаче, потражи њену и стиште је. Будан је.

- Што не спаваш? – прошапута она угуравши главу у његов пазух.

- Ружно сам сањао.

- Шта?

- Катастрофа, демони, јуре ме земунским парком, скачу... а нигде никога, празан град! Јао, како је све било стварно! Сваки мишић ме боли од напетости. Бежао сам, скривао се, а они су се поигравали са мном. Однекуд сам знао да не желе да ме убију, већ добро намуче. Неки ледени, самртнички страх ме је непрестано обузимао. А нигде никога. Заправо, сад се сећам. Сви ви сте били у позоришту, као хипнотисани и не знате шта се напољу дешава.

- Како су изгледали демони?

- Језиво. Имају људски лик, мушки и женски, али имају репове и скачу. И налећу у буљуцима. А вођа седи у белој столици. Не видим га. Видим само белу столицу. Он им је заповедио да не смеју да ме убију, јер сам му пријатељ.

- Веома интересантно. Па, ти си био у паклу. Знаш ли да су снови продор у онострано? – упита она док се грчевито привијала уз његово тело. Потражи његове усне, жудно се спојише.

- Волиш ли ме? – шапну он.

- Волим те, много, много, много...А ти мене?

- Знаш да те волим.

- Не треба то ''знаш''. Кажи само: волим те.

- Волим те. И плашим те се. Ти си мој демон.

- А ја се плашим да нећемо увидети колико нам је мало потребно да будемо срећни. Ево, само оволико. Да отворено изразимо своја осећања.

Он се приви уз њу читавим телом и осташе тако загрљени док нису утонули у сан. Већ је почело да свиће. Кроз отежале трепавице видела је како улично осветљење надјачава надолазећа светлост зоре, како сјајне лампице са апарата губе своју прецизност и јасноћу, како се соба пуни блиставилом новог дана који ће донети спокој и мир.

АПАТИЧНА ИМПОТЕНЦИЈА

''СА СОБОМ НА ТИ''

Стевану одједном недостају девојчице.

Због радних викенда својих родитеља биле су осуђене да се сваког петка после подне пакују и одлазе код бабе до недеље навече.

А некада су другачије маштали.

Још онда када нису имали децу.

Узеће рент-а-кар, одвешће се на Авалу, Космај или Кошутњак са још две-три породице најближих пријатеља; распалиће роштиљ, хладиће пиво на неком брзаку, јуриће срне и дивље зечеве, пуштаће змајеве, бацати фризби или се такмичити у ''врућим кромпирићима''. На путу назад, деца ће заспати у њеном наручју, уљуљкана вожњом. Лагано ће их ставити у меке, ваздушасте постеље и остати загрљени на вратима да још неколико тренутака посматрају своје уснуле анђеле како се гнезде и мешкоље још једном у сну преживљавајући узбуђења уз маму и тату. Онда, осване недељно јутро. Заједничко распремање куће. Породични ручак. Увече гости долазе на монопол или партију ''човече, не љути се''. Прегрме радну недељу са лакоћом зато што знају да их чека богато испуњен викенд.

Шта је остало од њихових младалачких маштања? Ништа. Само непрестано премеравање ко је више радио, ко је уморнији.

''Ти си устала у шест, а ја у пола пет!''

''Да, али ти си легао одмах после серије у дванаест, а мене су деца будила до два иза поноћи''

Истина је да обоје раде до изнемоглости. Да не лежу у кревет као у серијама, уз књигу или лаптоп, већ се, у правом смислу речи, онесвесте од умора и проведу ноћ у агонији самртника. Истина је да је живот постао пресуров. Сваки тренутак проведен са пријатељима, уз добар филм или излазак, украден је од нечег виталног за опстанак. Или су се лишили сна, или довршавања обимне папирологије која се приуштеним задовољством одмах удвостручила, или су закинули од дечије игре. Ако један узме три слободна дана, други ради као коњ да надомести то одсуство. На озбиљне болести нису смели ни да мисле. Температура од 38 се сматрала подношљивом уз гомилу бруфена, андола, фервекса, чајева и облога од комовице. Накљукаш се изјутра и тако надрогиран – правац на радне активности. Као у затвору.

Нико те не пита, нико ти не указује милосрђе, а сви мисле: лако је вама, ви сте приватници, радите за себе, газде! ''Нисам свој газда, него сам свој роб'', мислио би Стева тада са презиром.

Клацкалица никада није у равнотежи, свако се бори да док се вине у висине оног другог стровали у низине. Висина је била мерна јединица за одмор.

''И на сву муку, само ми је још фалило брачно неверство'', помисли Стева са горчином.

Када је отпратио Весну, Јана је већ била пијана као тресак и одмах је заспала. Одложио је разговор за сутра увече.

Он је нешто говорио о великим курчевима, њеним скривеним фантазијама и сопстевној неспособности да је задовољи, док се она мучила да надвлада мамурлук, поспаност и нервозу. Мисли су каскале или налетале у бујицама међусобно се сударајући уз заглушујуће праштање у мозгу. Синоћ је њен муж био двоглав, а вечерас има тако страховито велику главу да је непрекидно трептала не би ли се величине довеле на разумну меру. Или је то све последица теме.

- Ко је помињао величину?

- Ти.

- Ја?! Ни о каквим величинама нисам говорила.

- Била си пијана и јасно да се сада не сећаш.

- Све и да сам тако нешто рекла, треба да ти је јасно да ћу у бесу и револту свашта да кажем само да бих скренула пажњу на подтекст. А подтекст је сасвим јасан. Фали ми секс, хоћу да водим љубав са тобом, желим те у себи, хоћу, бре, да се јебемо, јел` ти то јасно, човече? Излудех жива, ноћу шетам, пушим на тераси, презнојавам се, гле, колике ми бубуљице искочиле! Али, доста сам се ја теби наметала. Потребно ми је да знам да и ти мене желиш истом снагом, а не да правиш алузије како ми чиниш некакву услугу. ''Па, добро, ако си баш навалила.'' Чуј, навалила?  Нисам ја угрожена врста, па да не умем да смирим хормоне. Дај, да сиротици помогнемо! То је твој став. Шта ме ту гледаш избечено? Тако је.

- Није тако.

- Ето, то је све што ти умеш да кажеш. Износим ти како ја видим ствари, како се ја осећам. То што кажеш ''није тако'' неће променити моје мишљење. Потребно је да ми објасниш зашто није тако.

- Пре неко вече сам ти измасирао леђа, а ти ниси хтела ни да се окренеш.

- Од беса, од иритираности, од константног омаловажавања. Али сам те следеће вече питала да ли још увек важи она понуда за масажу, а шта си ми ти одговорио? ''Зашто кажеш масажа, а мислиш на секс?''

- Мени је потребно време. Читавог дана се свађамо, а увече очекујеш да водимо љубав.

- Свађали смо се и пре, па нам ништа није сметало да водимо љубав. То једно с другим нема везе.

- А, видиш, пре тако ниси мислила. Заменили смо улоге. Сада ја читам подтекст, а он је сурово болан. Твоји сексуални апетити су нарасли тек са љубавником. А мени су донели импотентност. Мислиш да се шалим, али ја имам веома озбиљан проблем и већ неко време размишљам да потражим савет стручњака.

- Импотентан? Колико знам, до скоро ниси имао тај проблем.

- Није то права импотенција. То је нека апатија, безвољност. Толико сам те волео и толико ти се посветио и предао да нисам оставио ни један једини део себе на који бих се ослонио у тренутку ма какве издаје. Измакнуто ми је тло под ногама.

У његовом гласу нема призвука оптужби, само нека стална, упорна сета. Као помиреност са тренутним стањем. Оптужбе би је вређале, постављале у гард и терале на самооправдавања и контраоптужбе. Овако је била разоружана и погођена. Поче тихим гласом:

- Ти си ми се предао и посветио у себи. Ту предају и посвећеност никада нисам осетила онако како је свакој жени потребно да осети да је вољена. Да, ја сам имала материјалну и физичку сигурност, али емотивно сам била обогаљена.

- Не почињи опет. Чуо сам то сто пута.

- Чуо и пречуо. Исто је.

- Само те молим да сачекаш, да се потрудиш да нам дан прође мирно, без тензија и трзавица, без пребацивања и хистеричних испада...

- Али, ти слабо капираш. Све то је последица што немамо интиму, што немамо ослонац. Крећем се на скали емоција свакодневно, од крајње равнодушности, преко изиритираности, до потпуног беса. У једном тренутку те потпуно разумем и сагледавам, осећам своју кривицу и спремна сам да ти дам све време овог света само да опет буде као пре, а у другом тренутку ме обузме љутња, сумњичавост, жеља да ти се светим! Волела бих да имам твој карактер, али немам. У мени бесне страсти, нестрпљива сам, хоћу решења одмах! Хоћу да те волим, да ме волиш...

ПЕТ НЕДЕЉА

''СА СОБОМ НА ТИ''

Још једном је помислила да је баријера превазиђена и још једном се преварила. Недељу дана је није ни погледао, камоли помиловао или пољубио. Кад је дошла Весна, одмах јој се пожалила:

- Данима чекам макар какву реакцију. Љубазан је и даље, пажљив у свакодневним стварима, али нема апсолутно ничега између нас двоје као између супружника. Не мислим само на секс!

- А, зашто теби смета то што ти прва започињеш? Шта има у томе лоше? – чудила се Весна.

- Наравно да нема ничега лоше, него ме излуђује такав став. Као: сада је он на некој висини, а ти, мравићу из траве, изволи, па се потруди да дођеш до мене великог и недодирљивог. Нећу то! Не могу!

- Не могу да схватим да и њему није потребан секс. До пре неколико месеци те је просто напаствовао сваки дан.

- О томе ти причам. У ствари мени је сада потпуно јасно зашто га задовољава само орални секс. Ту нема интиме, блискости, љубљења, привијања, мажења. То је положај у коме ме види понижену. И као да мисли: пуши га, курво, само си то и заслужила!

- Ма, није Стева такав.

- Не ради то свесно, то је потреба његове повређене гордости. Али сада сам се ја заинатила. Нећу прва да му приђем, па таман цркла. Да видим баш докле ће да траје.

Речено, учињено.

У другој недељи су почеле свађе за сваку ситницу. Све ју је вређало, свака његова реч је била тенденциозна, уперена да је провоцира. У ствари, иритираношћу је само маскирала пониженост своје женствености.

''Како може да ме воли, а да при том не осети потребу да ме загрли, пољуби?'', питала се надурено буљећи у телевизор, док је он седео за писаћим столом и слагао фактуре у регистраторе.

Свако мало би га осмотрила са мешавином презира и дивљења. Био је свеже потшишан, глатко избријан, у новој спортској мајици која је истицала његов снажан врат. Руке су се равномерно померале и она је волела те руке, жудела за њима, да их осети на свом телу, у својој коси.

''Како се променио!'', уздахнула би несвесно.  Долазиле су јој у мисли изјаве комшиница које је сретала на хаустору: ''Немој да си љубоморна, али Стева је много згодан човек. Од како је смршао, рамена су му тако дошла до изражаја...'' несвесно се томе насмејала.

Није била љубоморна, била је љута што не може слободно да ужива у промењеном телу свога мужа. Променио је начин одевања и почео да купује модне часописе за мушкарце помно истражујући какви сатови и какве ципеле су у моди. Свакодневно је довлачио доњи веш разних фирми да више није имала где да одложи толико нагомилано рубље. Туширао се ујутру и увече, редовно прао зубе, а преко дана жвакао жвакаћу гуму да освежи дах. Полица у купатилу изнад умиваоника искривила се од гомиле парфема. Користио је дневну и ноћну крему са живим ћелијама, распитивао се код Весне колико је потребно новца за трајну епилацију маља по читавом телу, вежбао на собном бициклу, трчао свако вече, уписао кик-бокс, престао да користи лифт и одабрао лежерно-провокативан тон у конверзацији.

У трећој недељи је добила меструацију. Излив нечисте крви увек јој је доносио растерећење од надутости и нервозе, па све и да је хтела није могла да се дури. Опхрвало ју је добро расположење које би се смлачило сваке вечери када се размести тросед у дневној соби, успавају деца, заврше све кућне обавезе и остану сами.

Пратио је серију која почиње у једанаест и траје до дванаест. Она је покушавала да и сама ухвати нит радње и за макар нешто веже пажњу, али није успевала. Истуширана, намазана млеком за тело, у лаком беби долу, провиривала је ногу голу до бутина испод покривача, протезала се, извијала кичму, пребацивала косу с рамена на раме – ништа није вредело. Јунаци серије у вечној потрази за убицом окупирали су сву његову пажњу. Већ пред откривање убице, хватао ју је лаки дремеж. Заморена дневним активностима, унутрашњим сукобима, узалудним надама и претераним очекивањима, док су шарене сличице телевизије праскале њеним зеницама, тонула је у јастук.

- Нећеш ваљда да спаваш? – пита, кратко је осмотривши преко рамена.

- А-ха – одговара лењо зевајући.

Затим чује одјавну шпицу, енергичан стисак дугмета на даљинском управљачу за гашење телевизора. Он се смешта поред ње, мрмља да је приграбила цео покривач, окреће се на другу страну и за неколико тренутака утоне у дубок сан праћен чујним дисањем. А она се намах расани, уздиже и још неко време седи ослоњена на узглавље питајући се докле овако.

У четвртој недељи је престала да крвари и имала неодољив сексуални нагон. Читав дан је ходала или седела осећајући благу натеченост клиториса. Опет је почела да праска за сваку ситницу. Он се није упуштао у дискусију око тамо неког пешкира остављеног на веш машини уместо на чивилуку, око тога што се изуо у дневној соби уместо у ходнику или зашто Маша пије превише кока коле, а Касја, и поред компота и презаслађене камилице, још увек није какила.

Само би рекао:

- Добро. Доста. Нећу да се свађам.

И одлазио би некуда, што даље од ње.

На почетку пете недеље панично је установила да има две огромене бубуљице на левом и десном образу, једну на дојци изнад брадавице и неколико ситнијих на попрсју. Бубуљице су се обично јављале пред циклус и биле сигуран знак да ће ускоро прокрварити, али након менструације остављале су је на миру барем наредних петнаест дана.

- Шта је сада ово? – упита сопствени одраз у огледалу као да је угледала зомбија.

- Нејебице, сестро – кратко пресуди Весна.

- Има нека водка од пре две недеље, ваљда није изветрила. Хоћеш?

- Дај.

- Фали нам ђус, не могу овако чисто – пожали се Јана и брзо окрену Стеву на мобилни. Требало је да стигне кући с посла за један сат и она му поручи да успут купи ђус.

Те вечери су се сво троје добрано напили. Стева је узео камеру и снимао их како булазне и пију воду из тегле са маслинама. Улазио је у купатило да сними Весну док пишки.

- Нејебице, сестро, кад ти кажем – понови Весна када Јана указа на своје бубуљице са коментаром да ће бити ружна на снимку.

- Знам и ја да су нејебице. А, што да ме кваре? Види на шта личим? Ма, сутра ћу да се намуњим, зађем около по латњим баштама и нађем један тако добар курац... – она стеже песницу и цимну руку из лакта да покаже колики јој је потребан.

- Знам једног обдареног. Као да је коњу одсекао и пришио...

- Е, тај! А онда ћу да сачекам да се оно месо што сам извадила да се одлади, усмрди и позелени, па ћу тако слатко да га бацим у ђубре. Доста сам била домаћица, куварица и баба сера!

На овај пијани шаљиво-иронични разговор, Стева се лецну и повуче. Одложио је камеру на сточић уз тросед и зурио у абажур лампе кроз који је продирала руменкаста светлост. Загледао се до те мере да су га већ пекле зенице, па је сужавао поглед да очима обезбеди неопходну влажност. 

''Бубица има већи...'' – звонила му је у главу њена недавна, једнако пијана изјава. И сада, ово? Против своје воље, осећао је несамопоуздање. Већ неко време се тај осећај усадио у сваки нерв његовог бића. Односи са женом су били запањујуће ретки, не зато што је желео да је казни или зато што му није била привлачна. Напротив! Једноставно није имао жељу за сексом. Не памти ни када је посегао за самозадовољавањем, упркос њеним оптужбама. Чак ни Северинин порно снимак није изазивао некадашњу реакцију. Буљио је у преметачину по кревету, потпуно равнодушан и у лакој стрепњи шта се то са њим збива.

А овакава пецкања су га само додатно подсећала на бол, иако је посезао за алкохолом не би ли макар на кратко подлегао забораву. Намах се отрезнио. Још увек је био загледан у меку светлост која је долазила кроз абажур и заокупи мисли зарицањем: ''Још минут, још тридесет секунди...'' Али, одмах је одустао и скренуо поглед снажно стегавши капке. У беоњачама се јави боцкав бол који севну слепоочницама. Оне су се и даље смејале, али више их није слушао.

Весна је као и увек била пуна каламбура из ординације за пластичну реконструкцију. Допирало је до њега у прекидима:

- ... Пуните усне? Да. Узимам тупфер, скидам јој шминку, наносим локални анестетик, а она ме упита: а зашто ми скидате шминку? Па, рекли сте да пуните усне, морам да стерилишем. Али, нисте ме питали које усне...

ПОБУЊЕНА СМРТ

Откако сам поставила први ласцивни пост, мој инбох на ФБ-у је постао ризница најразноврснијих, пропетих, у леву или десну страну накривељених, чудовишно предимензионираних ерективних фалуса! Толико их се накупило да почињем да размишљам о прављењу колажа, јер... чему иначе могу да послуже ти најсмешнији пужеви голаћи што их је природа икада изнедрила?

Запитала сам се да ли сам очајно подбацила у покушају да остварим разумну дистанцу са својим измаштаним ликовима кроз које проговарам у роману ''Са собом на ти'' или се овакве, које не умеју да сачувају ни брачну ни ванбрачну везу дуже од четири године, некако одвише лако намиришу у етру!

Да сам подбацила, подбацила сам и то на оба колосека, јер, очигледно, постоје жене које су просто од природе тако створене и предодређене да буду добре само у улози љубавнице... Али, треба се подсетити да живот и није ништа друго до само једна побуњена смрт, а секс нејватренији револуционар у тој побуни!

Да се којим случајем, не дао бог, не пронесе глас како сам одустала од моје тренутно опсесивне теме, која ми, узгред, служи као издувни вентил после писанија историјско-религијског романа од 700 страница (мада ме издавач саветује да скратим ''бар на пола'') – ево неваљале подводачице сопствене невиности, баш у тренутку једне, свима добро знане и често практиковане, трудољубиве погибли:

''...Јутрос, неочекивано...

Лежала је са стране, у фетусном положају, он се приљубио читавим телом уз њу, грејући јој кичму, обгрлио је једном руком, провученом испод јастука, а другом пребаченом преко груди, стискајући јој шаке обема својим шакама, са лицем притиснутим на њен затиљак и део врата, са уснама иза ушне шкољке...

То је положај који обоје воле, тако спавају већ две године и зову га ''наш'' положај.

Промешкољила се, а буџа положена на врх дупета почела је да бубри и да се покреће. Обожава тај осећај и одмах одговара мрдањем кукова, стиском руке, једним отегнутим ''мммммм''...

И игра почиње...

Кита му је још млада, једра, пуна крви и пропета, са округлим, задебљалим, као ружа расцветалим главићем који извирује из напете коже као да ће да је прокине и гура се у њена уста. Одмах има укус сперме, одмах би да сукне свој животодајни садржај, али га још секунд или два задржава извесност да ће то дивно задовољство уминути, па продужава драж...

У усној дупљи му је топло, меко, језик палаца по врху, олизује га, усисава, час лагано, час снажно, док су пуна, набрекла јаја у обема шакама, процеђена кроз прсте који знају тачну меру стиска, између нежности и грубости. Подухваћена су сигурним, зналачким стиском, док усне и даље наизменично љубе, драшкају и лижу врх, пре него што га, уз снажан удах који ослобађа простор, увуку у само грло, тарући га о лаку текстуру непца чија слузокожа не наликује ни једној рибици света.

Додир тог јединственог свиластог, мрешкастог, баршунастог и облог непца са истим таквим пенисом експлодира у неиздржив надражај; мења се тон стењања, убрзава се дисање, пулс се појачава, дах скраћује а са дна набубрелог трезора за драгоцености, са длана, преко корена, па стуба до главића, пропиње се лавина задовољства, уз праске можданих свитаца!

Читаво тело се грчи, подухваћено незадрживом плимом проврелих мора у свом последњем степену кључања... Цима се у кратким трзајима, испуштајући у њену усну дупљу лековиту, мирисну, узбуђујућу течност коју дочекују сви рецептори на њеном језику и озарено гута тај јединствени еликсир као да ће одмах постати млада, лепа и заувек срећна...''

ЛУДА СТИХИЈА САВРЕМЕНИЦЕ

''СА СОБОМ НА ТИ''
Један сасвим обичан дан...

Муке су тек отпочеле када је Стеван проценио да се период бабиња одужио, да је мала спремна за колектив, а Јана да изађе из куће. Тај излазак из куће за њу је донео само додатне обавезе. Девојчица је прославила други рођендан, порасла је, избезобразиле се, научила све речи које почињу са ''не'' и здушно их користила пркосећи свима око себе. Старија је пошла у први разред, помало лења, детињаста и несвесна одговорности коју школа носи.

Јанин дан почињао је и завршавао се бурно. Мобилни телефон звони у седам. Она обавезно бар два пута притисне типку на коју указује опција ''дремеж'', али код трећег звона принуђена је да притисне ''ок'' иначе ће закаснити. Буђење девојчице за школу својеврсни је стрес који почиње голицањем, смејуљењем и мажењем у кревету, прелази на опомене да је одавно време за устајање и претвара се у наредбу и истресање из кревета. Сањива седмогодишњакиња вуче се у купатило, муља четкицу у празно не дотичући зубе, док је претходно млазем воде спрала пасту коју јој је мајка нанела. Умива се тако да јој увек остану крмељиве очи, а облачење је тек врхунац јутарње трке. Доручак одбија, глуми да пада код облачења јакне, а дречи када се чешља. Претешки ранац и не помишља да понесе. Мајка проверава чврстину сна млађег детета које ће остати само док њих две одјуре до школе. Прва етапа је завршена.

Млађа кћерка иде у оближњи приватни вртић јер нису успели да нађу места у државном, па је довољно да стигну до пола девет на доручак. Јана има пола сата да попије кафу и нешто прочита или испрати јутарњи програм пре него што почне још једно буђење.

У пола девет предаје девојчицу и полази у једну од Стеванових радњи у којој је од скоро пословођа. Комплексност посла полако савладава, сви јој прогледавају кроз прсте почевши од менаџера преко комерцијалиста до обичних спремачица, возача, монтера, чак и студената које примају с времена на време преко омладинске задруге као испомоћ у сезони. Стеваново предузеће испрва се бавило увозом даљинских управљача, гедора и стакла да би се од пре неколико година задржао на увозу играчака што се показало веома уносним. Велепродаја на осамсто квадрата са канцеларијама, изложбеним просторијама, магацинима и возним парком била је опремљена по последњим архитектонским трендовима. А малопродајни објекти расути свуда по граду представљали су права дечја царства. 

Иако је за Јану ово била својеврсна промена на боље, обавезе које је морала да савлада и испуни у датим роковима – биле су исувише велики задатак. 

С почетка, она се шетала овамо-онамо ходницима, залазила у канцеларије и наговарала запослене да изађу на паузу и попију кафу. Одмах је примила Стеванове грдње што ствара неповољну атмосферу у колективу.

- Па, зар неће боље да раде ако буду задовољни, ако предахну и на миру попију кафу – правдала се.

- Ако једном попустиш, непословни дух ће се одмах увући и више никада нећеш моћи да их доведеш у ред.

Она се згранула.

- Шта ти је приватник: народ му не ваља, а плата од петнаест хиљада динара је добра плата! – мрмљала је себи у браду, бунећи се против тих првих знакова деспотизма, спуштајући себе на ниво запослених.

У једанаест и петнаест први је њен ''одмор''. Трчи по дете у школу, одводи је кући, на брзину завршавају домаће задатке, спрема ручак, поставља сто, затим одлази по млађе дете, очекују Стевана на ручку. Иза ручка, Стеван се одмара а она се враћа на посао, јер фирма не треба да је без надзора. Преседи тамо до пет после подне, слушајући паничну вриску комерцијалисткиња: једна седи у канцеларији до девет увече а дете јој се храни по комшилуку, друга никако да се досети да ли је постпејд или припејд, трећа оговара са четвртом прве две да су прљавуше и аљкавуше... ''Стално јој је масна коса јер се увек фарба, а кад добије мензис смрди цело купатило иза ње'', слуша их, не узимајући стварног учешћа ни у једној страни, посматра их као да оне нису запослене код ње, као да је ово туђа фирма, јер никако не може да се пронађе: ни у разговорима, ни у папирима, фактурама, финансијама, у том сурово брзом животу.

Као да је некакав свемирски воз прохујао, а она није успела да се укрца чак ни у последњи вагон, остала је сама да посматра нестварно брзо удаљавање немани данашњице. Али брзина је усковитлала ваздух, струја је усисала и носи овамо-онамо по лудој стихији савремености. 

Када се врати кући, затиче нерасклоњен сто, судоперу пуну судова, мрве свуда по тепиху и намештају, неописани џумбус у дечијој соби, пешкире по купатилу, незатворене пасте за зубе и шампоне... Гунђа, љути се, вређа и успут скупља ствари и покушава да уљуди дом. Веш за пеглање се нагомилао, од прашине једва се види екран телевизора или монитор компјутера. Све што је раније умела да распореди сада је чека исцрпљену и уморну. У седам се припрема вечера, поново перу судови, мрвице се опет опажају; туширање деце, смештање у кревет и очекивање да се око десет врати Стеван мрзовољан, истрошен, неразговорљив.

Док га чека, пребира у мислима:

''Докле ће мој живот да се граничи питањем када ћу ставити у веш машину бели а када шарени веш? Хоћу ли данас за ручак да испохујем месо или да одледим паприку? Докле спаривање вазда распарних чарапа, пабирчење по рубљу недовољно прљавом за прање и недовољно чистом за још једно облачење? Усисавање, прашина, размештање фото албума по полицама, сакупљање играчака, рибање каде, вц шоље, лавабоа, џогирање плочица... Мени треба духовни садржај! Испала сам из праве, стварне себе као новорођенче из утробе мајке и не могу, не могу да се снађем у великом, захтевном, материјалистички настројеном свету.''