ЛЕК ПРОТИВ КРИВИЦЕ

''Са собом на ТИ''

Када су тела престала да им се некотролисано и нехотично грче или стресају што је потрајало читавих двадесет минута након узбудљиве еротске приче зачињене само додирима и пољупцима, Јана се подигла са пода и погледом потражила столицу на коју би могла да седне.

Непознати, до јучерашњи ''шаптач у слушалицу'' који је сада добио лик, укус и мирис, али не и име, разумео је њен поглед и повео је у пространу дневну собу.

Док је она палила цигарету, мешкољећи се на мекој угаоној гарнитури и уживајући у контрасту свог потпуно нагог препланулог тела са паперјастим меблом беж боје, он је насуо водку у већ припремљену чашу са соком од наранџе.

- Како знаш да пијем ђус-водку? – изненадила се.

- Чуо сам једном док смо разговарали телефоном да си се предозирала управо ђус-водком... па сам припремио...

- А ја о теби не знам ништа!

- И боље је тако. Зар није?

- Да... али, ипак... макар: како се зовеш?

- Милош.

- Име је вероватно лажно, али нема везе...

- Откуд ти то?

- Познајем начин изговарања чак и безазлених лажи... Шта бих још могла да сазнам о теби?

- Вероватно више ништа!

- Али, сазнала сам много! За следећи пут би било лепо да позовеш и неког пријатеља....

- Немам пријатеља!

- Немаш пријатеља?

- Имам познанике, пословне сараднике, кумове, али пријатеља... одавно не! Последњих година сам под антидепресив терапијом, али оно што није излечио ксалол ти си успела за пола сата...

Јана је осетила жалац у дну малог стомака, тачно на оном месту где се згрудвао напола истрошени оргазам. Надала се да ће уследити прави секс како би се ослободила те заостале енергије, али је уместо сексуалног нагона осетила само нагон за бежањем.

Секс са потпуним странцем обично може да буде само са неким лудаком! Олако га је декларисала, иако се трудила да ни један мишић на њеном лицу не ода скривене мисли. Он ју је помно посматрао.

- Излечила си ме – рекао је уз уздах – не дам ти сад никуда да идеш...

- Ја сам и дошла да останем заувек... – нашалила се уз усиљен осмех – макар у твом срцу и сећању! А од када се лечиш од депресије?

- Има већ пет година... од развода... за који сам ја био крив!

- Лепо. Кривицу и треба лечити!

- Посматрам те и дивим ти се. Тако си савршено несавршена, али твоје самопоуздање надилази сваки недостатак...

Трагом његовог погледа, Јана осмотри своје обесно опружене ноге са понешто штркљавим коленима, крупна бедра на чијим боковима су се трагови стрија видели као сребрне бразготине, стомачић који је одавао три трудноће, али уједно био и заносан у својој путености, са танким и ломним струком и груди које су висиле као две огомне капи млека.

Да, она је успела да заволи своје тело са свим манама који су за њу заправо били трофеји.

Грациозно је устала да потражи своје ствари. Брус и гаћице боје труле вишње као крвави трагови на месту злочина били су једини сведоци малопређашњег ужитка од кога је сада у њој остао само горак укус крви.   

На растанку испратио је до дворишта и осмехнуо се поруци коју је оставила кармином на спољној страни прозорског стакла.

- Овај прозор никоме нећу дозволити да опере! Како то да те нисам раније назвао?

- Никада није касно – добацила је преко рамена, забацивши слап косе који фијукну као бич преко њених леђа.

''Али за кајање'', довршила је своју мисао у себи и клизнула низ прегрејану улицу у топлу, августовску ноћ која је мирисала на копертон са стопроцентним фактором против греха.

* * *

Чим је ушла у канцеларију дочекала ју је Векица са поруком:

- Шест пута те је од јутрос звао неки Матеја Фолић. Оставио је телефон да му се јавиш...

Помисао на Матеју Фолића, скоромног, нежног, девојачки стидљивог, а уједно умног и изнад свега духованог, за Јану која се осетила укаљана својом брзоплетом авантуром са лудим странцем, била је мучна. Па, ипак, мрднувши зглобом да одглави наруквице, пружи руку ка телефонској слушалици баш у тренутку када је зазвонио.

- Да?

- Шта радиш? – уследио је добро познати пескирани шапат.

Странац. Милош.

- Сад сам се довукла на посао...

- Што довукла? Мислио сам да летиш!

- Јебао ме синоћ неки кретен, па сам сва сломљена...

Алузија на њихово синоћно искуство натерала га је да се грлено насмеје. 

- Са мном је супротно. Летим. Од много погрешних се добије кила, а од једне праве – крила.

- Благо теби што имаш мене... Извини, чека ме гомила посла, нисам била у фирми месец дана, па сад...

- Разумем! А вечерас?

- Не знам. Јавићу ти.

И њој је требао неко ко би могао да јој подари крила. Зато је сада много спремније него малочас потражила број Матеје Фолића и назвала га. Разговор је био уобичајена конверзација између дистанцираних и површних познаника, али Јана је осећала у свакој његовој речи призвук дивљења и поштовања.

Разговор са Матејом измамио је мисли на ''оног далеко'' и питала се шта је истина. Истина је оно што изабере да буде истина! А бира највише – идеал.

Свако мора да има једну тачку сјаја на слици свог живота, која везује поглед и даје потребну равнотежу – како рече Трејси Шевалије.

Тачка сјаја на њеној слици живота је ''онај далеко'' који само постоји и свест или знање да постоји осимишљава читав живот. Могао је да се зове другачије. Могао је да буде било ко. Али није могао да не постоји.

Потребна су јој једна врата, закључана и осигурана од сваке провале, иза којих се крије савршенство, чак и ако оно никада неће бити додирнуто. Нада да није сама, да ово овде није све...

Матеја је био први предокус ''оног далеко''.

Али сусрет са њим у летњој башти једног земунског ресторана са прекрасним видиковцем према Дунаву, донео јој је само досаду. Причао је о разводу кроз који тренутно пролази, о својој жени Јелени и кћерки Тини, а она је посматрала глатку површ реке у којој се одразило читаво небо са расперјаним облацима који свако мало промене облик и питала се како би реаговао када би му предложила да оду у његов аутомобил да му попуши киту!

Погледала је подсмешљивим погледом у Матејино трагично озбиљно лице и схватила да седе једно до другог, додирују се раменима, као облаци у води, али су далеко исто као и ти облаци од Дунава.

Њихово време још није наступило...

Милош је за сада био једина опција. Није га ни видела ни чула нешто више од месец дана, иако је с почетка често звао, али је одбијала позиве док није сасвим одустао.

Лечени депресивци само су доказ да је суровост свакодневних посртаја могуће победити. Ако се изузме чињеница да му је кућна нега још увек потребна, помисао на нападачку укрућеност његовог уда, ту големост, усправност, расцвалост, свилу кожице која је подсећала на биљни омотач, учинила је да јој брадавице запупе.

У исто време сетила се и дела његове кухиње који је окрзнула погледом док је излазила из куће. Сто је био прекривен посудицама са свим могућим замисливим семењем, травкама, чајевима, сувим воћем, поленом, витаминским капсулама...

Ако буде хтео да је води на пиће, предложиће му да је води у апотеку: изволите, шта желите?  Па, може један чичуљак, и пресолол ала кардиопиринчић, то одмах, а касније један коктел: калцијум-магнезијум-цинк! За понети, молим, два до три бромазепама против бившег мужа, један андол за контрацепцију (то је изузетна древна рецептура), а јохамбин тренутно није потребан. Хвала!